Restart-Paramilitarne formacije i žrtve rata

RESTART - TREĆA EMISIJA: PARAMILITARNE FORMACIJE I CIVILNE ŽRTVE RATA

Narator:          Na ovu temu u restartu diskutuju mladi iz regiona.

Vladimir, Šibenik

Srba, Novi Sad

Slaviša iz Podgorice

Visar, Priština

Teodora, Sarajevo

Srđan iz Prištine

Narator:          Za neke su bili i još uvek su heroji iako su počinili zločine. Koliko zapravo znamo o njima?

Osoba1:          Čuo sam da je bilo ovaj da su neki političari čak imali svoje paravojne formacije.

Osoba 2:         Da su bili plaćeni sa neke strane to da, ali da su bili ovako neko paravojno da mu je palo na pamet da ide dolje to ne bi verovao.

Osoba3:          Neki se kunu u njih da su činili dobro, da su ih branili. Međutim većina njih je bila tamo iz neke koristi, da bi pokrali šta ima da se pokrade.

Osoba 4:         Mislim da je bilo ratnih zločina i sa jedne i sa druge strane i silovanja žena i svega.

Osoba 5:         Ja mislim da smo mi bili godi dole nego što su bili Hrvati zato što ipak to je na njihovoj teritoriji.

Osoba 6:         Bilo je to sigurnu i iz regularnih redova smao što se to sad prebacilo sve na ove.

Osoba 7:         Nije problem ako neko napravi paravojnu formaciju. Problem je ako neko čini zločine.

STUDIO

Voditelj:          Dobrodošli u još jedan restart.

Voditeljka:      Na samom startu ratova na prostoru bivše Jugoslavije pojavio se i veliki broj paramilitarnih formacija koje su odigrale značajnu ulogu u njima.

Voditelj:          Suđenja pred Haškim tribunalom i pred domaćim sudovima pokazuju da je veliki broj paramilitaraca umešan u neke ratne zločine.

Voditeljka:      Ono po čemu su bili karakteristični jeste da su se dobrovoljno prijavljivali. Da čujemo kako danas razmišljaju neki od njih.

PRILOG

Milan:             Ja sam Milan Čvorković, rođen sam pedesetšeste godine. Inače pre ratišta radio sam kao kabel monter. Trenutno sam u penziji posle mog ranjavanja, znači sad sam u penziji. Ja sam dobrovoljac bio u „Tigrovima“ kod pokojnog Željka Ražnatovića Arkana. Iz čistog razloga sam otišao. Ono čitajući istoriju da se ne bi ponovili Jasenovac i ono sve što se dešavalo srpskom narodu. Otišao sam isključivo znači u odbranu srpskog naroda ne bi li im se ponovio drugi svetski rat. Ja sam negde od septembra, oktobra pokušavao da stupim kao dobrovoljac u Jugoslovensku narodnu armiju. Treći put kad sam otišao i ono setio sam se da Ražnatović Arkan prima dobrovoljce. Znači odlučio sam da odem i otišao sam.

Voditeljka:      I kako ste kontaktirali?

Milan:             Pa nisam nikako kontaktirao. Ja sam prvo otišao u štab. Štab je bio pored stadiona Crvene Zvezde. Otišao sam, primio me je pokojni „Kaljavi“ sećam se dobro njega. Ja sam odlučio da idem u dobrovoljce ovo ono. Imate li ličnu kartu? Izvadio sam ličnu kartu, on je video. Mi smo bili stacionirani u Erdutu, imali smo naš kamp. Kad smo bili prihvaćeni u Erdutu prvo što nas je sačekalo imali smo zdravstveni pregled. Znači morao je čovek da bude potpuno zdrav da bi stupio u tu jedinicu. Šta mi je ostavilo utisak najviše to mi je ostalo kad mi je doktor rekao, imali smo tamo lekara da zavrnem rukave. I prvo što je bilo zavrnuo sam te rukave i kad je prošlo izvesno vreme ja sam razmišljao za šta je to. Valjda je trebalo da vide da se ne drogiramo.

Aleksandar:     Ja sam Dragišić Aleksandar. Pre rata sam bio samostalni ugostitelj a i sada sam sve vreme. Na ratište sam otišao kao dobrovoljac preko Srpske radikalne stranke.

Šešelj:             Srpstvo je u samim kolenima ...

Aleksandar:     Televizija je non stop prikazivala kako su zločini Hrvata nad srpskim narodom, kako su obespravljeni. Budala pa verovao. I nisam mogao da izdržim a da ne odem da branim srpski narod koji je bio ugrožen. Otišao sam u Srpsku radikalnu stranku. Prijavio sam se. Danas sam se prijavio, sutra sam otišao na ratište. Nismo se obučavali. Mi smo odavde sedali u autobus, otišli tamo, tamo odma na prve linije fronta.

Milan:             Pa da vam kažem moje prvo krštenje je bio napad na Laslovo. Nisam zamišljao tako da će da bude i bilo je veliki strah kad je prvo krštenje počelo. Znači pucnjave, bilo je straha ali šta ćete, nema nazad.

Aleksandar:     Pa bio sam na Papuku. Prvo ratište je na Papuku bilo. Mi nismo imali kontakata sa Hrvatima. Ponekad i puščana paljba po nama ali iz žbunja, iz šume. Zalegneš, odgovoriš, pucaš, ne vidiš nikoga da li smi nekoga pogodio ili nisi ne znaš.

Narator:          Nakon rata u Hrvatskoj usledio je rat u Bosni i Hercegovini. Aleksandar i Milan bili su i tamo.

Aleksandar:     Opet je na televiziji bilo kako se vojska iz Hercegovine i iz Bosne povlači. Kako je srpski živalj i srpski narod ostao bez zaštite vojske, bez bilo kakve pomoći. Mi smo se organizovali takođe, uglavnom momci koji su bili. Opet kao dobrovoljci smo otišli u Hercegovinu.

Milan:             Pa kad se završio rat u Hrvatskoj ja sam otišao u Bjeljinu. U bjeljinu sam otišao i tamo je bila formirana garda „Panteri“. Ja sam bio instruktor tamo. Znači obučavao sam one momke i kad smo krenuli na Brčko, bilo je dosta zarobljenik i mrtvih na Brčku. Znači krenuli smo mi „Panteri“ brigade iz Bjeljine. Treći dan borbe, znači na drugi dan Đurđevdana sam ranjen. Sa komandantom smo imali svakodnevni kontakt. Jer i on je bio stalno sa nama i uvek kad smo išli u akcije komandant je prvi išao i mi smo za njim. Znači za vreme doručka i on je sa nama isto u salu za doručak, ručak, večeru uvek sa nama, istu hranu jeo.

Aleksandar:     Mi smo bili potpuno neorganizovani. Nismo imali kontakata ni sa kim sem sa tim teritorijalcima koji su tu bili komanda teritorijalne odbrane.

Narator:          A da li bi ponovo ratovali, odgovori su različiti.

Aleksandar:     Sada ne bih otišao zbog toga što mislim da je država i državni vrh ondašnji izdao srpske nacionalne interese.

Milan:             Ne daj bože kad bi još nešto bilo, kad bi se on digao iz tog groba, ja bi ponovo išao kod njega.

Voditeljka:      Zbog čeka?

Milan:             Pa svidela mi se ta disciplina tamo.

STUDIO

Voditelj:          Milan na žalost nije želeo da učestvuje u našoj emisiji. Aleksandar je sa nama. Rekao si da si slušao priče na televiziji o ugroženosti Srba, kako si ti nazvao budalaštinom, jel tako beše? Jel to znači da se kaješ što si učestvovao u ratu?

Aleksandar:     Pa ne kajem se. Učestvovao sam u ratu, video sam šta je, kako je. Svesno sam otišao u rat.

A otkud to da si se prijavio u paramilitarne formacije? Jel ti nije smetalo što to nije regularna vojska.

TITL:              Aleksandar, Beograd „član paravojne formacije Srpske radikalne stranke učestvovao u borbama u Zapadnoj Slavoniji u Bosni“

Aleksandar:     Pa ja nisam ni da sam hteo nisam mogao da idem u redovnu vojsku jer sam se oslobodio vojske dok sam bio mlađi. Jedini kod koga sam mogao da odem da bi otišao na ratište je bila neka sistem ili Arkanov ili Šešeljev ili preko Srpske garde Vukove i tako.

Voditeljka:      Rekao si da se ne kaješ. A da li danas smatraš da je Haška optužnica protiv lidera formacije kojoj si pripadao osnovana? Da li ga smatraš zločincem?

TITL:              Aleksandar, Beograd „Šešelj nije komandovao“

Aleksandar:     Pa Šešelja ne smatram ratnim zločincem zbog toga što on nikoga nije vodio. Nikome nije, ni sa kim nije rukovodio. Njega sada tuže zbog priče.

Voditeljka:      A šta si ti konkretno radio?

Aleksandar:     Ja sam bio najobičniji vojnik.

Voditeljka:      Šta to znači najobičniji vojnik.

TITL:              Aleksandar, Beograd „nisam učestvovao u zločinima“

Aleksandar:     Pa išao sam na ratište. Smatrao sam da branim srpski narod. Tamo sam držao položaje. Nisam učestvovao u nikakvim zločinima niti zarobljavanju. Nije ni moglo da se zarobi jer uglavnom kada smo kretali negde u napad da oslobodimo neko selo, pod znakom navoda da oslobodimo ili da ga zauzmemo. Uglavnom su bežali ispred nas. Kasnije kada se organizuju pa krenu na nas mi se povučemo. Bežali smo i mi ispred njih.

Voditelj:          Ive, ti si bio isto u paramilitarnoj formaciji zar ne? Jedan deo rata si proveo u paramilitarnim formacijama.

TITL:              Ivo, Šibenik „bivši pripadnik Zbora narodne garde i HOS-a“

Ivo:                 Da, jedan deo rata. To je bilo devedesetdruge godine u Donjem Zemuniku na jednoj nultoj toški linije u okruženju sa tri strane koje niko nije želeo držati osim na i HOS-ovih postrojbi. Tako da tu sam se našao okružen, tu su bili Niški specijalci.

Voditeljka:      A po čemu je bio HOS osoben?

Ivo:                 Pa HOS je bio osoben zato što se tu skupljali ljudi isključivo kojisu došli sa srcem. Jer je onda već u hrvatskoj vojsci postojala već plaća normalna kao vojnika, kao časnika i tako dalje. U HOS-u su bili znači izraziti dragovoljci koji nisu primali nikakve novčane naknade. Unači izrazito nazvao bi ono iskreni, čisti dragovoljci.

Voditeljka:      Gde su oni pre svega išli?

Ivo:                 Pazite oni su bili devedesetprve u Vukovaru, bilo ih je u Bosni. Poznato je vođstvo legendarnog zapovednika generala Blaža Kraljevića koga je ubio Franjo Tuđman da bi zaratio sa Bošnjacima. Tako da su bili tamo u biti gde jednostavno niko nije želeo dolaziti od recimo hrvatske vojske, znači bili su naizrazito teškim terenima.

Voditelj:          I koji su tvoji motivi tada bili da se prijaviš u takvu formaciju?

Ivo:                 Pa to je bilo sasvim spontano. Sasvim spontano i nije mi žao zbog toga što sam se prijavio jer pokazalo se u odnosu na niz drugih situacija iz nekih drugih borbenih formacija da su te HOS-ove postrojbe nisu bile okarakterizirane kao što bi to recimo u medijima kao HOS da su to recimo uzdanice ustaštva il tako nešto.

RESTART JINGLE

Voditeljka:      Da čujemo sad i nekog iz Bosne. Almire, ti si bio u „Tigrovima“. Ne Arkanovim nego Bosanskim.

Almir:              Ali to nije bilo paramilitarna formacija.

Voditeljka:      Nego šta je to bilo?

TITL:              Almir, Bihać „bivši pripadnik „Tigrova“ U Armiji BIH, ranjen tri puta“

Almir:              U suštini to je bila jedna izviđačko-diverzantska četa koja je radila pod okriljem Armije BIH i mi smo u Bosni od devedeset i druge godine kad se narod počeo okupljati imali tu jednu teritorijalnu odbranu. Posle toga je negde u jedanaestom mjesecu devedesetdruge godine prešla u armiju i oružane snage. Imali smo zajedničko sudejstvo sa Hrvatskim vijećem odbrane. Oni su oimali jednu svoju brigadu, mi smo na tom području imali sedam naših brigada.

TITL:              Almir, Bihać „dosadno je bilo biti na liniji“

Almir:              I sasvim je normalno da neki ljudi iskazuju više hrabrosti. Da neki ljudi ne žele da po četrdesetpet dana budu na položaju. Ja sam bio tad relativno mlad momak i u suštini mi je bilo dosadno biti na liniji i bilo mi je daleko lakše jednostavno kada zatreba priskočiti, dođi na položaj i opet idem u grad. Jer mi smo ratovali cele četiri godine i sve četiri godine sam bio sto posto ono i kad nisam i kad jesam bio sam tu.

Voditelj:          Vi sad kad ovo pričate verujem da većina gledalaca kad pomisli na to šta znači biti u paramilitarnoj formaciji sigurno misle da je to ono nešto puno droge, zločinaca nekih, alkohola i tako dalje, divljanja velikih, ono brada, prljave kose i tako dalje.

TITL:              Ivo, Šibenik „vredi poginuti za ideale“

Ivo:                 To je tipično jedan veliki entuzijazam. Znači to je kako bi se točno izrazio znači u biti vi ste došli tu na jedan način svesni toga da možete poginuti pa ako treba i to ćete napraviti.

Voditeljka:      Da li vredi za nešto poginuti?

Ivo:                 Da li vredi?

Voditeljka:      Za nešto ili za nekog.

Voditelj:          I šta je to za pta vredi poginuti?

Ivo:                 U onom momentu a ja sam isto kao Almir bio mlad dečko, bio sam dvadeset godina. U nekim određenim momentima sagledavajući pa mogu vam iskreno kazati da bi vredelo poginuti za nešto što veruješ. Ako vi dolazite u situaciju da je vama zemlja ugrožena, da je vaš narod ugrožen, ako ste postavili takvu tezu ispred sebe vi imate samo dve mogučnosti: da odete ća, da jednostavno odete iz zemlje, da pobegnete u biti ili da uzmete pušku u ruku i da se suprostavite tome. Ja sam razmišljao o mogućnosti devedesetprve kada sam se uključio u Gardu da li da bežim. Osećao sam i poznavajući sebe znao sam da ću se osećati jako grozno ako to napravim. Znači ostala mi je samo ova druga mogućnost. A opet sa druge strane već kada sam prihvatio tu drugu mogućnost želeo sam to učiniti na najbolji mogući način. Znači želeo sam dati maksimalni doprinos u onome u što verujem pa makar to bilo i pogibeljno.

RESTART JINGLE

Voditelj:          Za Arija pitanje. Ari ti si bio u OVK, jel se osećaš kao paramilitarac?

TITL:              Arijentin, Priština „bivši pripadnik OVK“

Arijentin:         Ja ne mislim da je OVK bio paravojno jer OVK je bio kao pokret otpora. I taj pokret je počep malo aktivnije od osamdesetdevete kada je Milošević ukinuo autonomiju. Prvo je bilo u vidu protesta, demonstracije i onda je to znaš ono kad prođe sedam, osam godina i vidiš da se ništa ne menja onda su neki mladići počeli da se organizuju i to je sve preraslo na vojsku. To je bila Kosovska, Albanska vojska za nas.

TITL:              Arijentin, Priština „Milošević je kriv za formiranje OVK“

Arijentin:         Ja se sećam devedesete pričao sam sa jednim Srbinom i on mi je tad rekao vi ćete pred kraj ove decenije da slavite Miloševića jer će vas on naterati da formirate tu vojsku, da će Milošević svojom politikom da natera ljude da ustanu, da bude rat i da se oslobode. Ja mislim da je Milošević i srpska vojska šta je uradila devedesetosme u martu kad je pobila osamdeset članova jedne porodice ko je bio tada komandant Adem Jašari i ne samo njega nego čitavu i decu i starce. Tog momenta OVK nije brojao ni sto ljudi, ja mislim 50 ali posle tog momenta je bilo odma pet hiljada. Zato ja ne mislim da je to paravojna jer za Albance, za Kosovo nije bilo nekem druge armije.

Voditelj:          Aleksandre jel se ti slažeš sa tim da OVK nije paravojna?

TITL:              Aleksandar, Beograd „OVK su teroristi“

Aleksandar:     Kako nije paravoja? Jeste paramilitarna organizacija. To su teroristi koji su se služili najgroznijim mogućim stvarima da bi došli do svog cilja.

TITL:              Arijentin, Priština „tek posle ulaska KFOR-a Albanci počinili zločine nad Srbima“

Arijentin:         Jel mogu da kažem samo da dvanaestog juna OVK nije napravio ni jedan atak na civilno, na jednu kuću. Sve njegove ovaj atake su bile na vojne ili na policijske stanice. Tek posle Juna možemo da pričamo tek kad je UCK zvanično bila demobilisana počinjeni su neki zločini prema Srbima. Zna se da samo tek posle KFOR kad je ušao oko hiljadu, ja mislim osamsto do hiljadu Srba na Kosovu su nestali ili ubijeni. Ali tek posle KFOR što je ušao i tek pošto je OVK jer OVK je desetog juna bilo demobilisano. Zato tokom rata ja ne znam možda je postojao neki slučaj ali opšta javnost to ne zna.

Voditelj:          Aleksandre jel sad ti na Arija gledaš kao na teroristu?

Aleksandar:     Ne, taman posla. On je zajedno sa ljudim sa Kosova znači sa Šiptarima ili Albancima, zavisi kako ih ko zove, ...

Voditelj:          Mi ovde u emisiji Albancima.

Aleksandar:     Dobro, možemo i Albancima. On je u stvari ostvario svoj cilj. I oni su ostvarili svoj cilj. On je tada možda bio terorista. Danas nije. Danas je sasvim normalna osoba koja se normalno ponaša i verovatno me ne bi iza nekog ćoška priklao. Verovatno, nisam baš siguran. Ja znam za Ivana da me ne bi sačekao negde iza ćoška.

Voditeljka:      A kako znaš?

Aleksandar:     Pa znam zbog toga što smo počeli da se družimo i počeli smo da sarađujemo i pokušavamo da napravimo nešto da nas sutra ti ludi političari koji su nam na čelu države i naše i ove druge.

Voditelj:          I kako sarađujete? Koja je to vrsta saradnje?

Aleksandar:     Pokušavamo da napravimo jednu organizaciju zajednički. Da napravimo neke stvari da nas sutra ne bi mogli političari zavaditi tek tako. Ako već hoćemo da se ubijamo onda ćemo sami da se dogovorimo da kažemo ej saćemo da se bijemo.

Voditelj:          Nemojte. A jer Ari, jel članovi OVK nisu u to uključeni bivši članovi zato što ne znate šta će da bude iza ćoška posle?

Aleksandar:     Naša je želja da i njih uključimo u ...

Arijentin:         Kao teroriste ili kao ...

Aleksandar:     Kao normalnu osobu.

RESTART JINGLE

Voditeljka:      Ja bih volela da nekog možda čujemo ko nema veze sa paramilitarnim formacijama. Milane kako tebi sve ovo skupa zvuči?

TITL:              Milan, Novi Sad „vođe paramilitarnih formacija su bili kriminalci“

Milan:             Meni je dosta čudno da slušam sve ove ljude koji su učestvovali u paravojnim formacijama. Činjenica je da, a to su svi nekako izostavili, dobar deo paravojnih formacija vodili su ljudi sa kriminalnom prošlošću. I to je nešto što ovde nije rečeno a mora da se kaže. To su ljudi koji su u određenom periodu dakle preko noći pod svetlom svih tih ratova postajali nacionalni heroji i lideri a upravo su to uradile politike, svesno su to radile politike država koje su na Balkanu i u tim ratovima funkcionisale jer je njih na kraju kada više nisu potrebni najlakše i diskreditovati i ostaviti sa strane.

Voditelj:          Jel postoji neki ideal zbog kojeg bi se ti prijavio u neku takvu jedinicu?

Milan:             Jako teško i ne verujem da bi tako nešto moglo da mi padne na pamet. Čovek nikad ne zna šta može da se desi. Moram da kažem još jednu stvar. Za neke od jedinica koje su ovde pominjane je samo pitanje ugla iz kojeg se posmatra da li su one paramilitarne ili su vojske. Konkretar je slučaj sa OVK. U odnosu na naš ustavni sistem ona je bila paravojna i ovakva organizacija. Za njih je to bila normalna i na kraju se ispostavilo kao regularna jedinica.

RESTART JINGLE

Almir:              Razlika je samo u metodi delovanja. Nikad se nije desilo da ja bar kolko znam ovo što je Ivica pričao ja dobro znam suštinu. To niju u suštini, HOS nije bio paravojna formacija. One je bila paravojna formavija ali njen način rada nije dokazivao to. Blaže, čovek koga su ubili upravo što je pričao on, u Bosni je bila komplet jedna emisija o tome, čovek koji je zaista na određen način hteo da pomogne svima i da organizuje odbranu. Ovde nije bilo nikakvih taoca, nije bilo ubijanje dece.

TITL:              Almir, Bihać „svi paramilitarci nisu bili teroristi“

Almir:              Ovde su momci časni, ispravni, hrabri momci koji su došli da se bore za svoje ideale, za svoj narod, za svoje domove. I ja ni jednog momenta ovo ne mogu mešati sa ovim. I ne prihvatam to.

Voditelj:          Kojim tačno?

Almir:              Terorizam je za mene otimanje dece ako je mir. Klanje, ubijanje sve je to terorizam za mene. I to ko god je radio to je ...

Voditelj:          Ali na šta konkretno misliš ko je radio?

Almir:              Mislim na sve. Sve one koji su radili. Ako su radili i šta su radili.

Voditeljka:      A jesu svi radili ili prosto samo se u jednoj državi?

Almir:              Molim?

Voditeljka:      Jesu svi radili ili znači koga markiraš?

Almir:              Svuda je bilo. U Bosni i Hercegovini mi danas imamo u Hagu Kuburu koji je bio komandant sedme i imamo pojavu priče o mudžahedinima. Ako je bilo i ako su oni vršili genocid na način da su ulazili u sela i klali decu tamo, treba da odgovaraju i on i oni.

Omer:             Oni su u Almićima. Selo jedno oni su to uradili sve.

Voditeljka:      To je selo pored Zenice.

TITL:              Omer, Bihać „bivši pripadnik Armije BIH, ranjen“

Omer:             Mudžahedini su to uradili.

Voditelj:          Ari ti si hteo da odgovoriš.

TITL:              Arijentin, Priština „bivši pripadnik OVK“

Arijentin:           Kad bi na primer OVK postavio bombe po pazarima u Beogradu tad bi ja prihvatio da je to teroristički ali dobro to je tanka linija kao što je rekao. Neki vide to kao freedom fighters, neki vide to kao teroristi. I partizani četrdesetprve kad su počeli ustanak to za nemce tu bili teroristi i na primer Izraelci kad su formirali Izrael četrdesetosme oni su bacali bombe u Palestini gde je bio vlast Britanci i za britance taj pokret je bio teroristički ali za izraelce to je oslobodilački. Ja se slažem da je to iz kog ugla gledaš. Jedna je vojska za nekog oslobodilačka a neka teroristička.

TITL:              Ivo, Šibenik „generalizacijom ne možemo doći do objašnjenja“

Ivo:                 Sve ovisi u koju se svrhu upotrebljava. Ako je ta jedinica osnovana znači postoji ratni put određene jedinice pa tako i paravojne jedinice. Mi ne možemo generalizirati svaku paravojnu jedinicu ili svaku jedinicu. Mi moramo jednostavno što se kaže od žita odvajati kukolj. Znači to što postoji ratni put koja je i šta je koja jedinica napravila. Mi ne moćemo danas govoriti primerice evo što je on spomenuo za Ahmiće. Mi ne možemo govoriti ako je jedna paravojna jedinica HVO počinila zločine u Ahmićima mi ne možemo generalizirati da je to počinio hrvatski narod. Isto tako mi ne možemo govoriti u srednjoj Bosni kad su Bošnjaci izvršili etničko čišćenje nad Hrvatima govoriti da su to izvršili Bošnjaci nego određene jedinice, znači određeni ljudi. Mi ne možemo generalizirati stvari. I ne smemo generalizirati stvari. Mi moramo izdvajati žito od kukolja.

Voditeljka:      Za Ahmiće su čini mi se optuženi jel tako i već su izašli na slobodu.

Ivo:                 Pazite, mi ovde jednostavno moramo razdvajati. Postoje neke posebne strane u tome zlom ratu. Znači pozitivna strana koja se tu može izdvojiti to znači da čovek koji je uzeo pušku da brani svoj narod. Pazite, ako nije počino zločin znači to je za mene jedna vrlina. Dok mi je recimo sa druge strane bila mana ako je on u ime tog naroda počino zločin.

RESTART JINGLE

Voditelj:          Srbo, kako tebi kao pripadniku JNA ako se ne varam zvuči ova priča. Neko je rekao sad svisu osim JNA bili paramilitarci. Kako tebi zvuči sada cela ova priča?

TITL:              Srba, Novi Sad „bivši rezervista JNA, učestvovao na ratištu u Hrvatskoj“

Srba:               Svako ima neki svoj ugao. Ja bi voleo sve da pozovem da pogledamo iz jednog ugla. Ima dosta stvari i ja vidim da su tu sve normalni ljudi. Ovde nisam čuo nikog ko je radio tako nešto i po njihovim izjavama. I ja ih pozivam da ako nešto znaju i ako su videli, ako su čuli da je neko počinio zločin.

TITL:              Srba, Novi Sad „zločin ima ime i prezime“

Srba:               Zločin nije počinio ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman, ni Šiptar nego ima svoje ime i prezime. I to treba da kažemo i to treba da osudimo. I ne treba niko da oseća neku kolektivnu krivicu. Ja kao Srbin ne treba da osećam kolektivnu krivicu zato što je neko učinio zločin nad bilo kim. Tako ne treba ni ovja Muslima, ni Hrvat, ni Šiptar. Svi smo mi ljudi i treba tako da gledamo. I kad svatimo to i kad krenemo sa te tačke onda će to krenuti na bolje. I tu smo na istom prostoru i određeni smo jedni na druge i treba zajedno da živimo i da radimo. Ja nemam ništa protiv.

TITL:              Omer, Bihać „bivši pripadnik Armije BIH, ranjen“

Omer:             Ja se baš slažem sa Srbom. Nakon dvesta hiljada pobijenih Muslimana i nekakvih osamsto hiljada proteranih onda bi se trebali sad nešto. Hajmo priznati prvo to nešto da je urađeno pa ćemo mi onda sve ostalo uraditi. Nije sporno. Ja sam za da se mi grlimo, ljubimo, hodamo i svašta nešto. Pre toga hajde da kažemo jesmo mi to uradili u toj Srebrenici, u toj Žepi i tako dalje.

Srba:               A još nešto bi hteo da kažem, slušam svaku stranu. Niko nije izneo ništa loše. Svi iznose onu lepšu stranu svih tih organizacija. Ja ne sumnjam d ih je bilo ali svi beže od toga da kaže onu lošiju stranu.

Omer:             Ja ne bežim uopšte da kažem da nije bilo. Ja znam da kod nas u okruženju nije bio ni jednog mudžahedina i nije bilo ni jednog zločina. Znam kod nas.

Voditeljka:      Govoriš za deo gde je Bihać?

Omer:             Za okrug Bihać.

Voditeljka:      Ali recimo mudžahedini su bili karakteristični za zenicu.

Omer:             To ne znam, to stvarno ne znam i ne bih hteo o tome da pričam. Ali ovo znam da nije bilo. Sto posto tvrdim da nije bilo. A paravojna formacija svaka vojska koja dođe na teritoriju druge države je paravojska. I to je nešto što je definicija nekakva paravojske je na ovaj ako si na tižem području.

Voditeljka:      Da li su mudžahedini došli ili su formirani na...?

Omer:              Pa znači paravojska su ako jesu. Zvanično Hrvatska vojska kada je udarila, napala na Bosansku vojsku ali ne HVO nego Hrvatska vojska iz Hrvatske, oni su paravojska. U tuđoj su državi. Iz Vojvodine, iz Novog Sada su ljudi dolazili, ne znam sad koja formacija ali su se borili u Kladuši sa muslimanima, protiv nas, protiv petog korpusa. To je isto paravojska. I oni su tu napravili zla djela. Ratovali su sa određenim ljudima, znači sa autonomašima a tamo si im silovali žene, ubijali i tako dalje. To su opet paravojske. I to je jedna istina od koje ne treba pobeći. Reći jeste tako je i onda ćemo dalje rešavati.

RESTART JINGLE

TITL:              Ivo, Šibenik „bivši pripadnik Zbora narodne garde i HOS-a“

Ivo:                 To je jedna istina. Ali ovde pazi, ovde ako ćemo razgovarati o tim stvarima, ja recimo obično kad govorim o zločinima polazim od samog sebe. Polazim od svoje strane. Ja ne želim govoriti govorom mržnje. Ne želim govoriti žta je druga strana napravila mojoj strani. Ja ću govoriti šta je moja strana napravila toj drugoj strani zato što je to za mene zločin. Ja neću govoriti ona strana je meni napravila to pa ću ja sebi tražiti opravdanje zašto sam ja napravio to. Ne! Moja je strana napravila taj i taj zločin. I to je zločin i to je zlo. I tu jednostavno nema kalkulacija. Znači morate poći od sebe. Ne možete optuživati drugu stranu a da pritom ne pogledate samog sebe u ogledalo i kažete šta su moji radili, gde su moji bili. Bez obzira na sve odrežene činjenice.

Voditelj:          Aleksandre jesi ti spreman na takvo razmišljanje?

TITL:              Aleksandar, Beograd „Srbija svoje zločince kažnjava“

Aleksandar:     Ja se u potpunosti slažem sa Ivanom. Ali Srbija je prva počela da se otvara. Najviše Srba u Hagu ima. Mi imamo sad i suđenje u Beogradu za ratne zločine, na Ovčari koji se desio. I mi smo se otvorili i mi smo počeli da priznajemo svoje greške i zločine koje smo napravili. Puno vojnika je osuđeno zbog toga što su pravili probleme na Kosovu i napravili zločine. Puno vojnika.

Voditelj:          Koliko?

Aleksandar:     Ne znam po broju. Znam da je bilo od strane oficira barem preko tri hiljade prijava protiv vojnika.

Voditelj:          Mislim fakti su da je tek nekoliko suđenja.

Aleksandar:     To su vojni sudovi sudili. Ne znam, nisam ulazio u detalje koliko je ko dobio i za pta je dobio i za šta je suđeno ali za svakakve gluposti su suđeni ljudi. Čak i za krađe dole na Kosovu. Znači mi smo krenuli da se otvaramo i krenuli smo da sudimo ljude koji su učestvovali i ljude koji su pravili zločine.

Voditeljka:      Dobro, Aleksandre, da li su formacije kojima si ti pripadao pljačkale, silovale?

Aleksandar:     Ne.

Džemil:            Pa postoje vikendaši. Svi su čuli za stranku vikendaša.

Voditeljka:      Smo malo Džemile.

TITL:              Aleksandar, Beograd „dobrovoljci SRS nisu silovali i plačkali“

Aleksandar:     Ja da znam nije, Bilo je priča, bilo je svega i svačega kada smo kretali, kada smo bili u autobusu. I biće svačega i biće ovo ili ono. Nije bilo pljački, nije bilo silovanja barem tamo gde sam ja bio.

Voditeljka:      A da li imaš saznanja na ostalim delovima ratišta recimo Foča?

Aleksandar:     Ne znam tamo gde nisam bio, stvarno ne znam. Bilo je priča i jednih i drugih. I od strane Muslimana i od strane Hrvata i od strane Srba da je bilo zločina ali ja nisam video te zločine, nisam prisustvovao tome tako da stvarno ne znam. Toliko ima manipulacija u javnosti, u novinama, na televiziji da ja više ničemu ne verujem dok ne vidim. Ja dok ne vidim više ne verujem.

Voditeljka:      Mislim da je ovo pravi trenutak da vidimo jedan prilog.

PRILOG

Ženski glas:     Za petnaest dana Foča je pala. Srbi su je preuzeli. Muslimani nekui su proterani znači nisu mogli opstati tu. Onih nešto malo što je ostalo to je pozatvarano u logore, u KP dom. Tu su bili i Užički korpus je došao kasnije, bili su uglavnom i domaći Srbi i Crnogorci, Srbijanci, ne znam više ni ko sve nije bio. Verujte od dvanaest do šezdeset godina su žene maltretirane i silovane i eto. Imam dvadesetosam godina, živim tu na Ilidži. Iz Foče sam rodom. Muž mi je poginu u ratu. Imam curicu od dvanaest godina. Trenutno ne radim ništa. Živim od tih primanja, penzije i tako. Imala sam samo petnaest godina i četiri meseca. Bila sam udata i otišla sam u bolnicu da se porodim ne znajući ni za rat ni za šta. I sedmog aprila sam se porodila.  Isti taj dan se počelo pucati u Foči. Ostala sam sa tek rođenom bebom. Bila sam mesec i deset dana u bolnici i nakon toga sam izašla kod jedne svoje rodice. Znači nakon možda jedno dva meseca su me rastavili sa bebom, znači imala je tri meseca. I tako, tad sam doživljavala najveće moguće torture, psihičko fiziškog i seksualnog zlostavljanja. To je trajalo danima. Onda su odveli mene u jednu kuću tu gde su i pre nas vodili i silovali i ja sam pobegla iz te kuće. Znači dete je ostalo kod te moje rodice i nakon toga krila me je jedna žena srpkinja godinu i nešto dana me ona krila da bi me ponovo prepoznali komšije i onaj počeli da pričaju kao nisu sigurni ali me jedan video. Ali je rekao nije siguran i ovaj drugi je rekao ja je znam, ja ću je poznati ako bude ona opet će me uhvatiti i tako. I onda su mene prebacili kod svojih prijatelja baš u Vojvodinu. Curicu su devedesetčetvrte međunarodni krst preneo mojoj sestri u Tarči. I tek nakon četiri godine sam se srela sa svojom ćerkom. I danas dan imam istu mržnju osećam koju sam tad osećala. I dan danas pijem paurine, dolaze mi te slike, sanjam, skačem u snu. To se ne može zaboraviti. Ne volim pričati o tome šta mi se dešavalo ali sam zaključila iz tog razloga samo da ... izvinite. Mislim kako da kažem da se počinioci kazne. Svi idemo na ovo udruženje samo da se uhvate ratni zločinci koji su to uradili i da se oni kazne. Mislim ja imam tih nekih problema o kojim ne bi pričala. Ne znam kako da kažem, možda nekih sedamdeset posto taj osećaj prema muškarcima, znači nemam osećaja. Ne znam, ne bi pričala o tome.

TELOP

Haški tribunal osudio je 12.juna 2002. godine Dragoljuba Kunarca, Radomira Kovača i Zorana Vukovića, za seksualno nasilje počinjeno nad 105 žena muslimanske nacionalnosti 1992. godine u Foči. Zbog silovanja, mučenja i držanja žena u uslovima ropstva kažnjeni su zatvorskom kaznom u trajanju od 28, 20 i 12 godina.

STUDIO

Voditeljka:      Aleksandre, kako si ti doživeo ispovest ove žene?

Aleksandar:     Pa mučno iskreno da kažem. I ona je izuzetno konfuzna. Vidi se da je prošla pakao  barem kako priča.

Voditelj:          Jesi znao nešto ranije o silovanim ženama u Foči od bar sto pet silovanih žena koje su stotinama puta bile silovane?

Aleksandar:     Ne. Nisam znao za bilo kakva silovanja ali sam slušao o silovanjima Srpkinja u Sarajevu, u Hrvatskoj i tako dalje. Tako to su opet bile priče, ne znam koliko ima istine u tim pričama. Smatram da svi zločini koji su načinjeni su toliko odvratni u ovom ratu. Fakat je da je bilo zločina i sa naše strane, bilo je zločina i sa hrvatske strane, bilo je zločina i sa muslimanske strane. I svi koji su počinili zločine moraju da odgovaraju. I smatram da je potrebno da bude i komandna odgovornost. Moja oficir da zna šta mu radi vojska ispod. Mora da zna. Komandna odgovornost je potrebna.

Voditeljka:      Rekao si da nisi čuo ovaj za žene Bošnjačke nacionalnosti i Hrvatske da su silovana. Da si za Srpkinje čuo. Prosto nije te interesovalo ili ?

Aleksandar:     U takvom smo okruženju živeli.

Voditeljka:      Da nisu stizale informacije iz Bosne?

Aleksandar:     U srbiji i Beogradu te informacije nisu stizale do nas i do mene.

Voditelj:          A sad jel mogu da se čuju takve informacije? Rekao si da se Srbija otvara u vezi sa tom pričom da ljudi počinju da razmišljaju. Da priznaju šta se dešavalo. Da li sad stižu informacije. Da li sad može da se sazna o tome šta se recimo eto u Foči dešavalo.

Aleksandar:     Stižu informacije samo mnogi ljudi ne veruju u to. Ne veruju.

Voditeljka:      Da li ti veruješ?

Aleksandar:     Ja verujem, ali ja znam mnogo ljudi koji ne veruju u tako nešto i svi kažu da to nije istina.

RESTART JINGLE

TITL:              Džemil, Novi Pazar „od 1992. živeo u Turskoj, Beogradu od 1998. u Sarajevu“

Džemil:            Ja mogu da prihvatim. Znači bio sam u Srbiji od devedesetčetvrte do devedesetsedme da bi posle morao izaći zbog DB. Nakon drugog svetskog rata znači najspektakularnije odrađene pranje mozga je urađeno u Srbiji.

TITL:              Džemil, Novi Pazar „medijska manipulacija bila savršena“

Džemil:            I to je pazite ono što se kaže remek delo. Ja mogu da prihvatim da je to tako savršeno urađeno da stvarno na primer ja kad sam gledao u Beogradu, kad sam gledao nakon Markala ,kad sam gledao dvodnevnu emisiju kad su došli generali tu su neke merili neka čuda, kote, uglove. On toliko zbuni običnog građanina da je mene doveo u sumnju. On je mene soveo u sumnju. Ja koji znam da veze nemam. To je tako perfektno urađeno. I to kad si ti malo pre Brankice pitala da li je neko, svi i dalje mogu biti politički izmanipulisani putem medija a to apsolutno tvrdim.

Adnan:            Da li smatraš da su ove kazne primerene za ovu trojicu idiota koji su silovali sto pet žena? Uništili sto pet života jer su one ostale žive a sve bi volele da su umrle.

Aleksandar:     Nisam obratio pažnju na kraju kolke su kazne.

Adnan:            Dvadesetosam najveća, dvadeset i dvanaest godina.

Aleksandar:     Nije moje da sudim da li su primerene ili nisu primerene. Ja samo mogu da kažem da su to zaista grozne stvari koje su se dešavale i ako su se desile a fakat je da su se desile.

Adnan:            A i ovo su možda bili pripadnici paramilitarnih formacija.

Aleksandar:     Možda. Možda si i ti bio pripadnik paramilitarnih organizacija. Možda si ti silovao.

Adnan:            Hvala bogu ne.

Aleksandar:     Možda, možda.

RESTART JINGLE

TITL:              Ivo, Šibenik „politička manipulacija je uzrok rata“

Ivo:                 Pa o čemu mi pričamo? Mi pričamo ovde o patnjama ljudi koji su proživeli patnje. Mi pričamo o posledicama. Mi ne dotičemo uzrok. Šta je uzrok? Ne možete reći uzrok je, došao je čovek i silovao je tu ženu. Zašto je on došao u tu situaciju da siluje tu ženu?

Voditeljka:       Zašto je došao?

Ivo:                 Upravo zbog političkih manipulacija. O čemu mi pričamo? Mi danas govorimo o nekoj zapovednoj odgovornosti a ovde napadamo jedni druge a mi smo tolko ono što se kaže sitni da jednostavno ne znamo jednu malu pikicu šta se sve dešavalo.

Relja:              Psihopata. Ako je došao da siluje ženu on je psihopata.

Ivo:                 Stani jednu stvar. Postojali su logori u Bosni i Hercegovini, postojali su logori od strane Srba, postojali su logori od strane Hrvata, postojale su katakombe od strane Bošnjaka ali su zatvarani bili Srbi. I to se sve znalo. O čemu mi pričamo?

Voditelj:          Ti hoćeš da kažeš da tim monstrumima koji su to radili tolike zločine bilo prosto omogućeno.

Ivo:                 Pa sve se znalo. Pa ne može mi niko reći da Milošević nije znao, da vojni i politički vrh nije znao za te stvari. Ne možete mi reći da Franjo Tuđman nije znao, da Alija Izetbegović nije znao. Pa nemojte me farbati.

Aleksandar:     Najpravednije bi bilo da su svo troje bili u Hagu.

Ivo:                 Nije stvar samo od tri čoveka, pa to je cela jedna politička klika. Pa vi imate danas u sve te tri zemlje imate uništenu privredu, ekonomiju. Imate tajkune koji su se obogatili preko noći.

Džemil:            Dobro sve tomi znamo.

Ivo:                 Pa ne znamo. Pa očito da ne znamo.

Džemil:            Znamo sve. Pa ti pričaš o tajkunima. Ja znam da postoje tajkuni.

Ivo:                 Pazite, koji je povod rata bio? Vi ćete mi pričati o nekom nacionalizmu. Pustite bre, koji nacionalizam.

Džemil:            Ja se slažem da mi treba da poričamo o povodu rata.

Ivo:                 Rat je bio isključivo radi novca, radi podele dobara.

Džemil:            Nije tačno.

Ivo:                 Kako nije tačno?

Džemil:            To je bio deo rata. Ali to nije bio povod rata. To je besmisleno.

Voditeljka:      A ko je mogao da profitira od silovanja žena?

Ivo:                 Pazite, takva situacija nastaje

Voditeljka:      Dobro ali ne znam ko bi mogao da profitira od silovanja žena.

TITL:              Almir, Bihać „bivši pripadnik „Tigrova“ u Armiji BIH, ranjen tri puta“

Almir:              U području od dvesta kilometara nije bilo nikakvog silovanja. Dvesta kilometara u petnaest dana. U tih petnaest dana ja sam dvesta kilometara prošao i svugde sam prvi ušao. Ive ja sam susreo devojke, žene, majke, bake, dedove. Nije bilo silovanja i ubijanja. Koji bi to pokušao da uradi, ja sam zadnji oficir te jedinice bio, samnom bi imao posla. Samnom. Ja bi bio u stanju Ive njega na licu mesta ubiti. Na licu mesta bez razmišljanja ja bi pucao u glavu.

Ivo:                 Ali ja ne mogu svesti celi rat samo na silovanje. To je posledica.

Almir:              Ne možeš, ali gledaj Ive, koliko je koja država, koliko je u kojoj državi bilo civila koji su onaj, koji je broju Hrvatskoj, koji je broj u Srbiji a koji je broj u Bosni i Hercegovini? Trideset hiljada dece je poginulo u Bosni i Hercegovini. Ljudi trideset hiljada dece.

?:                    I koje nacionalnosti

Aleksandar:     Deca nemaju nacionalnost.

Almir:              U suštini mi trebamo sagledati, to je jedna linjenica. Prvo moramo znati šta je bilo. A normalna stvar je da ćemo ih naći. Ive mi ćemo njih naći ovakvim razgovorom, mi se uvek možemo dogovoriti. Nas dvojica se uvek možemo dogovoriti i ti to znaš. Samo moramo otvoreno reći koje su posledice. Alija Izetbegović ja mislim zaista za čoveka, pokušavao je na neki način, svako ima za svog predsednika, ja sam za svog sigurno. Za svog sigurno garantujem da nije ni u jednom momentu proklamirao genocid, ubijanje i nasilje. To sam siguran. Sve ostalo ne znam.

Ivo:                 Pazi jednu stvar. Milošević sedi u Hagu, pravno gledajući ni on nije proklamirao, pravno gledajući. Gledamo pravno. Mi ovde nastojimo gledati ljudski. Pustimo pravo sa strane. Ljudi moji čime se mi bavimo. Prava u ovim državama su pod političkim patronatima. Sudstvo je pod političkim patronatima. Šta je Haški sud nego običan politički patronat. Eno Milošević se izruguje celom svetu pravno. Oni mu pravno ne mogu ništa dokazati.

Voditeljka:      Hajde da čujemo jednog pravnika.

Milan:             Pa pretpostavljam da bi svako našao argument za svog predsednika, ja to neću u ovoj situaciji raditi. Drago mi je da sam čuo taj komentar da treba da postoji komandna odgovornost od ljudi koji su u ratovima učestvovali. Ja mislim da ta tvorevina debelo ima smisla za ono što se na Balkanu desilo. Da se samo za čas vratimo na temu paravojnih organizacija. Da pogledamo sudbiju svih ljudi koji su vodili paravojne organizacije pa ćete doši do vrlo interesantnih zaključaka. Šta su oni posle ratova radili, kako su mnogi od njih završili.

TITL:              Milan, Novi Sad „paramilitarci su bili heroji u matičnim zemljama“

Milan:             Ima još jedna stvar koju smo zaboravili da pomenemo a to je šta su sve oni radili u matičnim zemljama gde su kao bili heroji kad su se vraćali sa tog ratišta. Kakvu su oni svevlast imali. Šta ima je sve dozvoljavano. Kako ih je običan narod gledao. To su sve stvari koje su posledice i tih ratova i njohovog neograničenog delovanja. Ja se slažem i ovo što je Ivan rekao je jedna od teza koje sam ja imao u prethodnim emisijama. A to je da je u suštini svega toga bio jedn brain wash zbog održavanja vlasti svih oligarhija u bivšim Jugoslovenskim republikama i zbog nesmetane trgovine jer je rat nažalost najveći profit. A ljudi su otrovani i da koliko god ovde međusobno razgovaraju i pokušavaju da ipak pronađu određeni balans, iz svih nas pomalo izbijaju posledice onog što se prethodnih godina desilo. I mi to moramo da suočavajući se sa sobom izbacimo iz sebe i da pogledamo negde napred ali zaista u budućnost i da te stvari koliko god je moguće prevaziđemo i da ne budemo poslednja kloaka Evrope Balkan i septička jama naroda koji će kada je potrebno se posvađatim potući, povaditi oči.

RESTART JINGLE

TITL:              Ivo, Šibenik „samo otvorenim dijalogom možemo krenuti dalje“

Ivo:                 Mali je broj ljudi koji će vam reći da ja sam to učinio, to i to, moja je nacija učinila to i to. Takve ljude možete na prste nabrojati.

Voditeljka:      Pa kako ćemo onda krenuti dalje?

Ivo:                 Neko mora krenuti dalje. Vi morate otvorenim razgovorima, otvorenim dijalozima, argumentima iznositi prave stvari. Ne možemo se bazirati samo na jednom primeru. Mi moramo se uvatiti u globalnu sliku ako ćemo ako ćemo izbaciti iz te globalne slike određene detalje koji će nama koristiti da konfiguriramo neku sliku.

Voditeljka:      Kaži Ari.

TITL:              Arijentin, Priština „nismo baš svi u istom košu“

Arijentin:         Ja vidim jednu tendenciju ovde da svaki hoće da kaže za svoga da je kriv ali pod jednim uslovom da svi kažu, da se izjasne. Mi smo uradili ovaj zločin, pa i vi, pai vi pa sad svi smo isti. Pa ja ne mislim da je baš tako.

Ivo:                 Ali svi smo ljudi.

Arijentin:         Da naravno, ali nije baš sve isto. Mislim sve u isti koš i svi smo radili zločine i hajde da idemo napred.

Ivo:                 Ti možeš govoriti Srbi su ubili sto hiljada ljudi, Hrvati su pobili pedeset hiljada ljudi, Bošnjaci su ubili deset hiljada ljudi. Albanci su pobili prt hiljada ljudi. Ako je to tebi tako lakše nema problema. Za mene čovek ima ime i prezime a nema broj.

Arijentin:         Dobro s tim se slažem.

Ivo:                 Ako je tebi tako lakše, samo izvoli. Ti zastupaj tu tezu. Meni to ne smeta.

Aleksandar:     Nije hrvatski narod genocidan narod iako je bilo i Jasenovca i drugih zločina. Nije srpski narod genocidan narod. Nije ni muslimanski. Nije ni Albanski.

Arijentin:         Ja se s tim slažem ali postoji tendencija da se generalizuje.

Aleksandar:     Taman posla. Bilo bi mnogo lepo da priznamo mi naše greške ali da priznate i vi vaše greške i Hrvati svoje greške.

Arijentin:         Naravno, da da.

Aleksandar:      Da li je naša greška velika a vaša mala uopšte je malo bitno. Ja prihvatam da je naša greška najveća.

RESTART JINGLE

Narator:          U sledećem restartu gledaćete. Koliko znamo o gradu koji je preživeo najdužu opsadu u istoriji modernog doba i trideset hiljada nestalih lica toom ratova vođenih devedesetih?

Osoba A:        U Sarajevu je u proseku svaki dan padalo četiri hiljade granata.

Osoba B:        Ako u jednom gradu imate naoružane jedinice koje granatiraju svog neprijtelja, odnosno Srbe u tom momentu, jako teško možemo doći do pojma opsada.

Osoba C:        Problem je što postoje te grobnice ali je još gora stvar to što se izgleda zataškava ta priča sa spaljivanjem leševa.

STUDIO

Voditelj:          Imamo još jako malo vremena. Molim vas da odgovorite na pitanje o tome kako je to živeti sa tim saznanjem da si možda ubio čoveka? Rekli ste da niko od vas nije ili nije video. Šta to znači za vas sada u ovom trenutku? Da li o tome razmišljate da ste možda nekog ubili nekad?

TELOP

                        Broj civilnih žrtava tokom ratova vođenih 90-tih godina na prostoru bivše Jugoslavije prema procenama NVO

                        -Bosna i Hercegovina               oko 100000 žrtava

                        -Hrvatska                                 15600 žrtava

                        -Kosovo                                  oko 7000 žrtava

                        -Srbija                                      500 žrtava (tokom bombardovanja)

 Voditeljka:      Hoćeš ti prvi Aleksandre? Evo ti si prvi do mene.

TITL:              Aleksandar, Beograd „član paravojne formacije Srpske radikalne stranke, ušestvovao u borbama u Zapadnoj Slavoniji i Bosni“

Aleksandar:     Ne znam jesam li ubio ili nisam i zbog toga i ne razmišljam o tome.

Voditeljka:      Vladimire?

Aleksandar:     Izvini molim te samo da kažem jednu stvar i šta je cilj mog dolaska ovde. Da pokušamo da oprostimo jedni drugima. I cilj je oprostiti a ne zaboraviti. To je cilj moj.

Vladimire?

TITL:              Vladimir, Šibenik „bivši dobrovoljac HV, predsednik Udruge razvojačenih branitelja Hrvatske“

Vladimir:         Što se tiče pitanja voditelja emisije mislim da je tu kod svakog borca koji je sudjelovao u živoj borbi jasna situacija da on nije svestan da li je on direktno ubio nekog ili nije jer živa borba to jednostavno ne otkriva ali smatram da upravo iz tog razloga ne može sebi dopustiti da se svaki dan opterećuje sa tim razmišljanjima jer bi u roku od deset dana poludio. Zato je bolje ne razmišljati o nekim stvarima ali okrenuti se pozitivnim stvarima u životu.

Ivo:                 Ja se slažem sa Vladimirom.

Voditeljka:      Omere?

Omer:             Tako je.

Voditeljka:      Šta je tako?

Omer:             Totalno se slažem sa Vladimirom.

Voditelj>          Borci se slažu, to je nešto za kraj.

TITL:              Almir, Bihać „bivči pripadnik „Tigrova“ u Armiji BIH, ranjen tri puta“

Almir:              Nas svaki dan to stiže bez obzira što mi razmišljamo ili ne razmišljamo. Mi uveče legnemo, nekad fino spavamo nekad se probudimo. Mi nekad smo dobri, pijemo kafu pa me sutra onda nisam ni za šta. A ovo što smo mi bili znali ubili nekog ili ne znali, što kaže prijatelj ja mislim da nisam i nadam se. A i da se desio šta drugo uvek me to stiže i čitav život ću ja imati posledicu od toga.

Voditeljka:      Srbo, hoćeš ti kratko?

TITL:              Srba, Novi Sad „bivši rezervista JNA, učestvovao na ratištu u Hrvatskoj“

Srba:               Pa razlika je kad se nađeš u onoj situaciji i u tom ratnom okruženju tu čoveku prorade drugi instinkti za opstanak i ako je neko nekog ubionije ga ubio zato što je hteo, mislim direktno na onaj vojnički okršaj na tu borbu. Znači tu je pitanje da li ćeš ti ili on. Prema tome tu ne bi trebalo da bude nekog opterećenja. Sad nećemo pričati o onom drugom kad je neko ne naoružan, bespomoćan. To je najnormalnija star u ratu.

Voditelj:          Hvala.

Voditeljka:      Ari? Ti se slažeš?

TITL:              Arijentin, Priština „bivši pripadnik OVK“

Arijentin>         Ja bi se složio ali samo jednu stvar da... Tih dana ja sam se nadao da sam ubio nekog a ovih dana se nadam da nisam. Ja mislim da se svi tako osećaju.

Voditeljka:      Dobro, ja mislim da je ovo trenutak da završimo sa emisijom. Bilo je ovo još jedno restartovanje.

Voditelj:          Ostaje nam da se nadamo da će ove istine iz prošlosti biti što pre razjašnjene i da će svima biti jasne. Da će oni koji su počinili zločine se naći pred sudom.

Voditeljka:      A da oni koji nisu zapravo nikada i neće morati da uzmu pušku u ruke. Doviđenja.
   

                                                                      KRAJ