Udruga Intervjui Kontakt Video Ivica Petrić
Članci RESTART - DRUGA EMISIJA: DA LI SAM I JA ODGOVORAN? Uloge:
Dinko: Dinko, Novi Sad, Banjaluka Danijela: Danijela, sa Cetinja Iva: Iva, Zagreb Almir: Almir, Bihać Ivica: Ivica iz Šibenika Arijentin: Ari, Priština Narator: Koliko je odgovornost za ratove onih koji su se gledali preko nišana, a kolika onih koji su bili samo nemi posmatrači? Prolaznik 1: Nisam imao dovoljno godina da bih bio odgovoran za bilo šta. Prolaznik 2: Moji postupci i odluke nisu mogli da utiču na to što se događa. Prolaznik 3: Otišao sam odavde. Da me ne pitaju unuci gde sam bio i šta sam radio. Prolaznik 4: Ne znam ko je kriv za to i ne znam šta se događalo, ali mi je jako kriuvo da se to dogodilo i da je toliko ljudi patilo i da toliko ljudi i dalje pati. Prolaznik 5: Pa to je sada malo širok pojam ko je sad sve odgovoran. Nisam ja baš tolko sad … Prolaznik 6: Mislim da su to političari sve krivi i da … narod je jednostavno išao za političarima. Mislim da nije uopšte ni znao o čemu se radi. Prolaznik 7: Ko je radio, radio je, treba da odgovara za to i to je to. Prolaznik 8: Mislim da se pre osećam kao i većina žrtva. Voditelj: Dobrodošli u još jedan RESTART. Počeli smo pričom o istini. Danas govorimo o odgovornosti Voditeljka: Da li ste se ikada zapitali da li sam mogao, ili mogla drugačije da postupim. Voditelj: Šta smo učinili da do rata ne dođe i ako se ne osećamo krivima, da li smo moralno odgovorni. Voditeljika: I imamo li snage da prizamo svoje odgovornosti. Miroslav: Pogodila me je u ruku na, na deo zgloba. Ma taj prst mi je nešto manji i šta ja znam. To u tom trenutku ništa ne boli. To jednostavno ovaj, ja mislim da je to naj bezbolnija smrt ako umreš tako. Ako se patiš, onda je jako zajebano. Ali mislim, u tom trenutku ti, ti dok ti se rana ne ohladi, ti ništa ne osetiš, razumeš, jel to ti je ono zvuk “#$”, mozak “zzzz” belo znaš ono “tuuuu” kao linija. Narator: Pet godina nakon što je kao redovan vojnik vojske Jugoslavije ranjen 1999. godine na Kosovu, novosađanin Kira odlučio je da se suoči s prošlošću. Miroslav: Zašto sam ja sad bio dole? Znaš, ajd da skontam zašto sam to bio dole uopšte? Zbog čega sam ja išao dole da pucam na nekoga? Koje su to gluposti mislim jebo te. Razmisli malo. I sad kad ću da upoznam te ljude, kad upoznam ko su, biće mi još veći bedak. Narator: U Prištini ga je dočekao bivši pripadnik oslobodilačke vojske kosova koji se u tu vojnu formaciju dobrovoljno prijavio nakon povratka iz Londona. Arijentin: Osećam se krivim da sam ostavljao porodicu i drugove u, u najtežim momentima sam, znaš, da je tamo uživam London a ovde, ovde znaš trpe. Ja sam razmislio posle ovoga kad ja napravim decu i šta ja znam, Šiptari, oni čitaju će u knjigama šta je bi sa OVK i kad mene pitaju gde si bio ti ja im kažem u to vreme sam bio u London, m to bi bio kako da kažem sramota, znaš i zato sam vratio. Miroslav: M, ne mogu da razumem ljude koji su išli dobrovoljno dole da haraju, da znaš, radi neke koristi ili koristi …znaš. Ne mogu jednostavno ne mogu da osećam nikakvu odgovornost ili ovaj nekakvu krivnju jer sam ja bio prinuđen jer sam bio običan vojnik koji je bio u tom sistemu. Arijentin: A primer da što više ovaj, ljudi u Vojvodini u Srbiji da znaju da postoje neke porodice sa koje, koje svaki dan čekaju vesti, plaćaju i za njih rat je još traje, ne nego da traje nego njihovi najmiliji umrli su dva puta: prvo kad su ubijeni sad su kad ih nemaju leš. Miroslav: Ja stvarno ne vidim, ne vidim ne vidim više ni jedan način na koji bi mi mogli dotaći tu neku svest vlade niti ovaj naše politike koja bi mogla, na koji način da ja njih uzdrmam, da ih “ooo” čoveče ono ajde, znaš ono, zbog čega jebo te, što ti to ne možeš da isporučiš? Arijentin: Oćete da ne možeš da sad da pališ UNMIK headquarters, da se zavađaš sa KFOR-om, NATO jel, znaš to bi bilo really stupid i sad kad ne možeš ono na velikog da, kad ne možeš ništa da uradiš protiv ono velike sile i uđeš i udariš na Srbe koji su postali dežurni krivci za sve što se događa sa Albancima, tako je bilo uvek znaš ono sad, ne ynam dal, dal me razumeš mi imamo jednu, jedan saying narodno kaže se: ako ne možeš da, da da da biješ magarca, udariš na samar. Ne znam da li me razumeš sad i to ja mislim da je bilo da se događalo sedamnaestog i osamnaestog marta, ta ta mržnja ta to to onaj… Miroslav: Ako ne možeš da saviješ veću silu onda … slabijeg Arijentin: To je bilo protiv UNMIK-a i protiv kosovara. Voditelj: Arijentin i Miroslav su danas sa nama u studiju, ili Ari i Kira, kako god. Miroslave, ti si u rat bio praktično gurnut. Nije to bila tvoja odluka da ideš, nisi se prijavio. Eh, jel misliš da si ipak mogao da izbegneš taj odlazak u vojsku u rat? TITL: Miroslav, Novi Sad „1999.g. kao redovan vojnik VJ učestvovao u akcijama na Kosovu, ranjen“ Miroslav: Pa, znaš nisam tol’ko ni razmišljao o tome da ću sad tu nešto tako da mi se desi, pazi pre svega ti kad ovaj, dobiješ poziv redovni, ja, ustvari mislim da sam mogao da izbegnem znaš, ali uopšte nisam, tu može da se napravi, nisam mislio da može da se stvori neka katastrofa ili da može da mi ispadne to surovi san, surovo buđenje il’ nešto, razumeš. To je sve tako bezazleno, kao ideš u vojsku naravno kao i svaki čovek kad mu dođe vreme, jel. Ali eto desilo se to što se desilo, tako da sam ono, u jednom momentu si već u svemu tome, znaš. Voditelj: I šta se dešavalo? Kako je to izgledalo kad si dole? Miroslav: Pa ništa, prvo ja nisam bio dole znaš, ja sam bio prvo ovaj vozač, na vreme gde sam ovaj tu vršio svoje obaveze, znači ovaj dovozio hranu nebitno, razvozio znaš namirnice gde posle nekog izvesnog vremena, nekog određenog datuma su, sam otišao dole, dobio prekomandu. Voditelj: O čemu si tada razmišljao? Jesi ono u kakvom si raspoloženju bio da se vraćaš bežiš ili kao ajde tu sam gde sam pa sad šta bude? TITL: Miroslav, Novi Sad “bio sam svestan tragedije koja se dešava” Miroslav: Pa nisam mogao da pobegnem nikakom, znaš, bio sam tu sa svojim prijateljima koje sam voleo, naravno ono jer su stvarno … što kažu stekneš prijatelja nekog jer sa njim deliš zadnje razumeš, i onda ono, idemo svi kao, mislim svi smo mi bili navođeni, naravno to je redovna vojska, niko tu … Voditeljka: Da li si bio svestan da pucaš u nekog drugog tamo, možda nedužnog civila? Miroslav: Pa ja nisam, ja baš ovaj, ja baš nisam pucao, znaš, ali ovaj ono bio sam svestan cele tragedije, mislim cele opšte katastrofe, uopšte šta se dešava. Voditelj: Jel danas osećaš odgovornost što si bio deo te neke vojske koja je na Kosovu razne zločine počinila? Miroslav: Kao globalno za ovu državu, odnosno ja kao pojedinac, kao jedinka u nekoj zajednici u nekom društvu, možda nisam kompetentan to da kažem, znaš da odredim, merodavan, ali mislim da ja nisam ovaj uopšte tol’ko odgovoran, ali vrlo vrlo ovaj, vrlo se angažujem i pokušavam da to sve, znaš sam sebe, ovim filmom i šta ja znam, to sam ovaj ukinuo svoje neke strahove ono znaš, autoregresiju vršio i to sve. Voditeljka: Dobro, za razliku od tebe, Ari se dobrovoljno prijavio u OVK, čuli smo u prilogu iz moralne odgovornosti prema svom narodu. Da li danas misliš da je to bio pravi izbor. TITL: Arijentin, Priština “dobrovoljac, pripadnik OVK” Arijentin: Pa da, ja mislim da je bila moja obaveza, dođem da branim svoju zemlju a pogotovo svoj grad, Prištinu gde sam se rodio, igrao i prošao detinjstvo. Voditeljka: Jel misliš da nisi mogao na drugačiji način možda da … Arijentin: Pa na, ja bi voleo možda da se to uopšte nije dogodilo, ali na kraju krajeva to se, to se desilo, to je bio kao početkom je bio devedesete kao otpor ono kao pasivni, mirni demonstracija ali to nije, nije proradilo, mislim ono sve je bilo teško i težije, zato sam ja i pobego jer sum bio devedetsedme ovaj kao student, organizovan, bio sam deo demonstracija ono kao gde smo tražili samo univerzitet da bude ono u školskim objektima, posle toga, posle dve nedelje sam trebao da begnem, jer je bilo ,došla je policija da kontrolira, da kao organizator, šta ja znam, i tad da ti kažem pravo, ja nisam znao da se spremi, nisam bio upućen, al’ kad se već to dogodilo ja sam osećao da, da I’m letting down my family, da znaš ono, da puštam moju porodicu samu i ne samo porodicu nego grad i zemlju. TITL: Arijentina, Priština “braniti svoju zemlju je obaveza” Voditeljka: Misliš da ono kao demonstracije znači nisu urodile plodom a da je oružje znači moglo da pomogne? Arijentin: Pa vidi se sada, mislim ono, čitave devedeset Albanci ono, pogotovo mladi su, su tražili svoja neka prava mirnim putem, mi po poznati po tom pacifističkim pokretu koji je čitavih devedesetih, ali videlo se da nije urodilo plodom, jer i ni ljudi ni srpska država, ni Srbija ni vlasti u Beogradu, pa ni mogu da kažem, ni internacionalna society nije briga gde je bilo, gde nije bilo krvi ono nisu, videli su na Kosovu trebao je da bude rat, da budu krvi da intervenirijajun da kako tak donesu neki mir. Voditelj: Šta bi se desilo? Vi ste tada bili vojnici, slušate naređenja. Šta bi se desilo da su vas, da su vam postrojili civile, ne znam, među kojima su žene i deca i da ste imali naređenje da streljate? Mislim pitanje je za obojicu, za ako možete da zamislite takvu situaciju. Arijentin: Ja, prvo da kažem da mi ni u jednom trenutku nismo bili u takvoj mogućnosti jer ja sam bio na granici, mislim Albanije prema Kosovu i tu je bio, nismo imali nikakav kontakt sa civilima, ni albanskim ni, ni, a pogotovo ni srpskim. Voditelj: Kažem ovo je čisto hipotetički postavljeno. Voditeljka: A da jesi, u slučaju, da je pretpostavka da li bi onda bacio pušku? Arijentin: Pa ja, ja sam, da, sto posto, ja to ne bih mogao da uradim, al’ sad, možda je to lako od ove pozicija to da kažem al’ naravno da ne bih. Miroslav: Pa o istoj poziciji, ovaj, pre svega kao svest tadašnje vojske, kao redovne vojske, mi stvarno nikad, nijedan redovan nije dobio naređenje tako nešto da uradi, znači to se u redovnoj vojsci nije moglo desiti dok ne kažem da se nije dešavalo naravno u nekim paravojnim formacijama ili ne znam nekim grupama, ali da dođe do tako nečeg, da je izbila tako neka situacija verovatno ne da ne bi bacio pušku nego ono. Voditeljka: Obrade, da li si ti imao, da li si bio u takvoj situaciji da se nađeš blizu civila i da pucaš u civile? TITL: Obrad, Nova Pazova „rezervista JNA učestvovao u akcijama čišćenja Vukovara“ Obrad: Ni pod razno. Ja čak nisam ni video jednog civila da je bio predamnom, da bih ja u životu pucao na civila, mada smo mi imali dejstva u čišćenju Vukovara, ali ovaj, ispred mene samo ko se našao to je bio vojnik u neprijateljskoj, za nas tada, Hrvatskoj vojsci, već kako su se zvali, Zenge ili HVO ne mogu tačno ni da se setim, to je ipak četrnaest godina prošlo ali da mi je bilo ko naredio, ja lično sam hapsio moje koji su pričali, ne pričali, razmišljali u tom smeru, ono, to je kad ponese što kaže, možemo sad svi da pričamo sa svoje tačke gledišta kad smo sad prošli to što smo prošli, drugačije je sve to u ratu. Voditeljka: Ti si se dobrovoljno prijavio, jel tako, u jugoslovensku narodnu ... TITL: Obrad, Nova Pazova „odazvao sam se pozivu u rat iz patriotskih razloga“ Obrad: Ja sam pozvan kao rezervista i moj bataljon tu je bilo mešovito i Hrvata i Makedonaca znate vrlo dobro da je Vojvodina, ja sam iz znači Nove Pazove, bilo je koji su odustali od toga i onda ... Voditeljka: A šta su bili tvoji motivi da ideš u rat? Obrad: Pa patriotski, u svakom slučaju mi smo svi bili huškani tim informacijama da se tamo kolju Srbi, uopšte nacionalne manjine koje su u Hrvatskoj bile. Ja bi, izjavio sam i iks televizijskih emisija, i stranim televizijama da bi ja isto postupio i prema srbinu ili mađaru ili hrvatu ili makedoncu, il’ svim našim narodima, mislim ja sam u takvoj porodici odgajan da, bratstvo i jedinstvo. ! RESTART JINGLE ! Voditelj: Vladimire, ti si za vreme rata takođe bio u uniformi. Vladimir: Apsolutno! Voditelj: Gde si bio, šta se dešavalo, kako se to dogodilo da si otišao u rat? TITL: Vladimir, Šibenik „predsednik Udruge razvojačenih branitelja Hrvatske, dobrovoljac Hrvatske vojske Vladimir: Pa vidite, ja sam isto također pozvan od strane Hrvatske vojske, normalno, da štiti svoju domovinu. Hm, mislim da je moje gledište na situaciju u ratu ravnomjerno, istovjetno kao kolege iz jugoslovenske narodne vojske samo sa jednom dotičnom razlikom što su ideologije pri tom pozivu na jedan način bile različite. Mislim da je problem jedan između mase tih ljudi koji su sudjelovali u ratovima na ovim prostorima taj što je jedan dio išao u obranu određenih ideala, recimo za Hrvate, išli su recimo u obranu svoje domovine a u osnovi su sukladno političkoj volji, išli u obranu velike Hrvatske. Ako ćemo gledati sa srpske strane, također ja razmišljam da je većina ljudi tu išla obraniti bratstvo i jedinstvo Jugoslavije, i tako dalje, ali jedan normalno i manji dio je išao braniti ideju velike Srbije, a to je opet bila politička volja srpskih političara. Tako da sa te strane gledajući imamo i tu streću stranu normalno sa bošnjačke strane koja je tu ušla u jedno grotlo rata, možemo reći u zakašnjenju u odnosu na Hrvate i Srbe koji su također išli u obranu normalno celovitosti Bosne i Hercegovine, a na kraju je ispalo da su ispali određene fundamentalističke ideje i tome slično, prema tome .... Voditelj: Almire, jel se ti slažeš sa tim? TITL: Almir, Bihać „bivši pripadnik „Tigrova“ u Armiji BIH, ranjen tri puta“ Almir: Pa ne slažem se s tim iz toga razloga što upravo onaj Hrvati su iz Hrvatske vojske dolazili da brane u Mostar interes Hrvatske države, znači automatski dolazimo u isti položaj. Ovo što je rekao on, odbrana domovine, ja stojim iza toga, ali ja nisam išao nigdje braniti Bosnu i Hercegovinu ... TITL: Almir, Bihać „ne može se braniti svoja domovina u drugoj zemlji“ Almir: (nastavak) ... osim u entitetu, u okvirima Bosne i Hercegovine. Znači smatram da je to već mješanje druge države u interese i onaj status ... Voditelj: Obrade, jesi ti tada razmišljao o velikoj Srbiji? Obrad: ja sam, video si verovatno kako sam se blago nasmejao, države? Jel nam sad lepo? Ima svako svoju državu a? Vladimir: Mislim da me određeni ljudi nisu ... Obrad: Šta, šta smo mi dobili? Svako svoju državu, jadnicu Vladimir: Ja bih molio samo onaj ... Obrad: Kakvi smo mi kao države bili? Ja ih samo slušam, ... Voditelj: Da li si ikada razmišljao, da li si ikada razmišljao o velikoj Srbiji kad si išao? Obrad: Ma kakva velika Srbija, ja sad upravo sam to rekao, i on je rekao, mi smo išli da branimo, ja sam išao tamo da branim, ne Srpstvo nego tučeljad što su ginuli. Šta smo dobijali da tamo kolju, ubijaju i ovo. Nisam ni znao da je rat. Voditelj: Ali uporedo sa time u medijima su išle o granicama ... Obrad: Apsolutno, ja to upravo i pričam, da sam ja takvu informaciju i imao, informaciju!? Tv! To je najveći trovač bio tada ... RESTART JINGLE Vladimir: To su te neke političke pozadine koje će se tek vremenom razotkrivati i u vezi Miloševića, Tuđmana i u vezi Alije Izetbegovića i za koje naši narodi još nisu nisu potpuno svjesni te odgovornosti političara koji su, možemo reći, zaveli narode na ovim prostorima. Voditelj: Sad u ovoj emisiji pričamo o tome da li sam i ja odgovoran, pa te molim da odgovoriš kratko na pitanje da li ti lično osećaš odgovornost zbog eh ... TITL: Vladimir, Šibenik „za rat su odgovorni i nemi posmatrači“ Vladimir: Smatram, smatra se da jesam odgovoran i smatram da je odgovoran ne samo onaj koji je sudjelovao u ratu, nego je odgovoran i onaj koji nije sudjelovao u ratu, čak šta više to je odgovornost nijemih posmatrača, kako se kaže. Voditeljka: Evo, odlično ,sad će ... Vladimir: Jer ako se vi sakrivate i pravite se da se oko vas ništa ne događa, a pri tom kao jedinka koja ima određenu moć u društvu ne učinite ništa da se to popravi, onda smatram da tu odgovornost i te kako velika, znači isključivo i za nemog posmatrača. Voditeljka: Dinko, šta ti misliš? Dinko: (TITL) Dinko: Pa da, ja sam bio manje više posmatrač tog rata, ja sam bosanac iz Banjaluke, živim tu već petnaest godina i kad je to počeli mene su uhvatili bukvalno u rezervu, pošto sam izrazito, ... bio sam devedesete u vojsci pa sam video da je to trula institucija i kad su me ihvatili onda sam samo gledao kako da kidnem odatle i to sam i uradio, što mi je bio jedini cilj, da pobegnem iz vojske i da se skrivam od njih od bilo koje vojske, ovaj, u ovom slučaju srpske vojske bilo gde da se skrivam. Uspeo sam da se skrijem ... TITL: Dinko, Novi Sad „kao novinar nisam bio nemi posmatrač“ Dinko: (nastavak) ... mislim da nisam bio nemi posmatrač, mislim sad sam novinar i deset godina ja radim kao novinar i u tom zanatu sam pokušao da pokrenem neke te priče, ajd’ dok je rat trajao trudio sam se da barem svom okruženju, pošto sam znao šta se dešava u Bosni, ovaj da pokušam da, da kažem da nije baš sve tako kao što kaže srpska televizija. Voditelj: Ti si novinar a odgovornosti novinara danas, o odgovornosti novinara za to vreme skoro da se i ne govori, čak ni jedan novinar nije odgovarao ni pred sudom časti a evo pogledaćemo kako se radilo tada. PRILOG Voditelj HR: A tamo je i razrušeni Vukovar u kojem neprijatelj iskazuje i dalje genocidnost, masakrirajući i vukovarske hrvate. Ubijeni gardisti i mnogobrojni civili, razrušeni grad. Slike iz Vukovara sve govore i u potpunosti negiraju sve tlatnje beogradske propagande o ubijenim Srbima. Voditelj SR: Tako je to video HTV, međutim, iste snimke, istih masakriranih ljudi koje ste upravo videli pre dva dana televizija Beograd emitovala ih je pošto ih je dobila od televizijske agencije VIS News. Svedočenja snimatelja VIS News sasvim su drugačija. Uostalom videćete kako je televizija Beograd o istim tim leševima pre dva dana izvestila, a ja bih, služeći se propagandnim načinom i manirom možda kolege iz hrvatske televizije, ako ste zapamtili njegovu najavu i storiju o Vukovaru, najavu storije beogradske televizije o Vukovaru mogao da najavim odprilike u njegovom stilu: A tamo je i razrušeni Vukovar u kojem neprijatelj iskazuje i dalje genocidnost, masakrirajući vukovarske Srbe. Ubijeni vojnici jugoslovenske narodne armije, mnogobrojni civili, razrušeni grad. Slika iz Vukovara sve govori i u potpunosti negiraju sve tvrdnje Hrvatske, Zagrebačke propagande o ubijenim hrvatima. PRILOG O VUKOVARU Narator SR: Ovo je ta masovna grobnica preko puta bolnice za koju smo rekli da leće tela samo Srba ili barem velikom većinom Srba, među njima ima pacijenata bolnice koji nisu sahranjivani nego su jednostavno bacani preko puta u dvorište preko puta bolnice. JINGLE SA DVE STOLICE Voditeljka: Evo videli smo kako su se mediji otimali za leševe, mi nažalost nismo danas mogli u studio da dovedemo neke od njih koji su sejali mržnju, pa Rajko evo ti si jedno vreme se bavio kao novinar. Rajko: Ja moram da kažem, ovaj pristup mi se ne dopada, da se dovedu ljudi koji su bili u uniformi i onda da ih se pita da li se osećaju odgovorni. TITL: Rajko, Novi Sad „kao redovan vojnik JNA bio na ratištima u Hrvatskoj i Bosni, za vreme bombardovanja mobilisan“ Rajko: (nastavak) Ja se osećam užasno odgovoran a po najmanje se osećam odgovoran za to što sam učestvovao u ratu, što sam se odazvao vojnoj obavezi po tada važećem zakonu, kao što su se i mnogi odazvali, što ne mislim da je bilo najsrećnije. Recimo, moj drugar koji je Hrvat i koji se odazvao isto tako i bio u ratu u Hrvatskoj, iz istog je sela iz okoline Novog Sada kao i ja, mislim njemu su dolazili, on je bio u zarobljeništvu tamo maltretiran, njegova keva radi u prodavnici i dolazilo je svako đubre da se iživljava na njoj jer se su pričali da je prešao u ustaše i sad zamisli da se on nije odazvao recimo da je otišao u vojsku i da, da, znaš, šta bi se njemu tek ovde dešavalo. Ne znam, ja se osećam užasno odgovoran, i mislim možda ... TITL: Rajko, Novi Sad „osećam odgovornost što kao novinar nisam mogao da saopštavam istinu“ Rajko: (nastavak) ... je bolje bilo da smo pričali zašto ti i ja i Nemanja nismo, ja se zbog toga osećam odgovoran, zašto nismo, ja sam se isto neko vreme bavio kao novinarstvom, zašto nismo jedno vreme svaku vest do dvehiljadepete završavali sa :“A ko je one leševe tamo u Batajnici zakopao? A kao jel znate da je sedamhiljada ljudi u Srebrenici Streljano?“ Za to se ja osećam odgovoran što nisam, što mi je tada to bilo glupo ili sramota ili ne znam šta, što nisam išao i vikao po ulici devedesetdevete :“Ljudi, tamo stvarno spaljuju sela na Kosovu!“, mislim, mi smo to znali, ne znam ... Voditeljka: Hoćeš ti Dinko još nešto da kažeš? Dinko: Pa ne mislim evo, kao novinar neki, jel, doduše ja nisam bio novinar kad se rat zakuvavao, ali, al’ sam pažljivo pratio šta se dešava, ovaj mislim da je odgovornost novinara ogromna, mislim to je već sad ono izrđala priča o tome kako je krv prvo zapravo potekla sa televizijskih ekrana pa tek onda, pa tek onda zapravo na bojnom polju. Evo ovo što je Obrad pričao čini mi se potpuno, potpuno indikativno kako su zapravo ljudi odlazili u rat i kako su ih ljudi, kako su ih mediji pripremali, pripremali za pogibiju. Voditelj: Ali tim novinarima je većina ljudi poverovala tada iako možda sada kad se ovo gleda možemo da kažemo jao to je stvarno smešno, ko bi ovim ljudima verovao, ne znam, ali većina ljudi tada jeste poverovala novinarima, Marko šta ti kažeš? Marko: Ovaj, pa definitivno je situacija što se Srpskih medija tiče, u poslednih par godina ... TITL: Marko, Beograd „učesnik antiratnih demonstracija u Beogradu“ Marko: (nastavak) vrlo jasna i konačno smo došli do te koalicije i do te tajne koju ovi momci koju se ratovali možda neće na prvu loptu da shvate a to je da je mafija kojoj je ceo rat služio za bogaćenje, za šverc cigareta, oružja i nafte, koja je na ratu profitirala na jedan finansijski način, i danas upravlja medijima u Srbiji tako da u ovoj zemlji caruje žuta štampa ... TITL: Marko, Beograd „mafija i danas drži medije u svojim rukama“ Marko: (nastavak) ... koja raspiruje i govor mržnje i raspiruje stare Miloševićeve ideale, prema tome odgovornosti štampe pre svega u ovoj zemlji naravno da nema, ali sam hteo samo nešto oko tog odazivanje, neodazivanja vojnom pozivu. Evo aj recimo sam izbegavao od devedeset i prve, kada sam dobio prvi vojni poziv zta vojnu evidenciju pa sve do samog kraja. Prosto mislim da je to jako velika odgovornost na svakome ovde da prepozna, pa makar i sa petnaest, šesnaest godina šta neko pokušava sa njim da uradi. Ja prosto ne veruje u oduživanje duga ovakvoj otadžbini u kakvoj smo mi živeli i prosto verujem da je jako velika muda trebalo skupiti pa izbegavati sve te pozive i trpeti policiju za vratom svako malo. Mi ovde smo morali da imamo, naravno od devedesete, od osamdesetdevete godine, ja sam tad na žalost imao trinaest godine, ali sve jedno, od osamdesetdevete godine morala da bude odgovornost da se prepoza, da onaj ko pokušava da da ti uvali pušku i ko pokušava da da te vodi u rat protiv ono, da kažem braće, a pri tom svi imamo neku zajedničku evropsku budućnost, evo vam cela i velika Srbija i velika Hrvatska i sve živo, ako smo išli ka Evropi džabe smo se ubijali. Voditeljka: OK, hvala, Srba je hteo tebi da replicira. Izvoli. Srba: Vidi ovako, ovaj ... TITL: Srba, Novi Sad „bivši rezervista JNA, učestvovao na ratištu u Hrvatskoj“ Srba: Ja isto nisam shvatio o čemu se radi. I sada pričamo posle toliko vremena da si ti bio svestan o čemu se radi. Prva stvar: Živeli smo u jednoj državi koja se zvala Jugoslavija, Bili smo vojni obveznici. Neodazivanje na, znači nećeš da braniš svoju zemlju. To je za svakog od nas bila čast. Sad slušam i ovde i ovo mi onako ne leži. Mi smo branili našu državu, pa jel Hrvatska bila država il’ je bila u Jugoslaviji? I to sad meni nije jasno uopšte. Kakva je to postavka. Ja tolko nisam pametan ni sad a ne sa trinaest godina da shvatim da mi je neko tako nešto servirao. Marko: Pa prosto pogledaš kako živiš i prosto pogledaš kako ono živiš u svojoj kući u svojoj porodici i onda vidiš da te neko gura u rat, prosto i ja sam vaspitavan isto tako da je meni Jugoslavija bila moja domovina a onda mi se priča o Srpskim leševima, ustašama, četnicima. Prosto ja sam kao taka imao odbojnost prema celoj toj priči a onda sasvim od prvog momenta odgovornost i prema sebi i prema svim drugima da ne budem deo Milopevićeve ratne mašinerije. To je dovoljno imati petnaest godina i ukapirati. Srba: A vidi, ja se ne osećam odgovornim uopšte. Ja bi se osećao sad odgovornim da ne dam svoj neki glas protiv nekih novih sukoba i to sad može da se vidi ali onda ja to nisam mogao da prepoznam sigurno. Marko: Pa dobro ona. RESTART JINGLE Ivo: Znači dolazim iz Hrvatske, isto sam dragovoljac domovinskog rata. Dečko je reka da treba imati hrabrosti ne ići u rat ... TITL: Ivo, Šibenik „bivši pripadnik Zbora narodne garde i HDS-a Ivo: (nastavak) ... ali ovaj, postoji tu i druga činjenica. Treba imati i te kako hrabrosti ići u rat i boriti se u nešto što vjeruješ u tom momentu. Činjenica da je rat kao rat jedna nenormalna situacija u kojoj ti nastojiš biti normalan. Iz takvih situacija ispliva raznorazna ovaj stvari, raznorazni zločini i tako dalje ali mislim da nije u redu ni obezvređivati recimo jednoga borca koji ima poštene namere, neke poštene ideje bez obzira sa koje strane dolazi. Voditeljka: Jel možeš kratko ovo ti da mi ovo, da prokomentarišeš? Danijela: Sve ovo da prokomentarišeš ili da li sam odgovorna? Voditeljka: Dobro, na neki način da li se ti osećaš odgovorno? Voditelj: Kako ti vidiš ovu priču. Da li je bila čast ili je trebalo izbegavati? Pa ovaj znači, ja se ne osećam odgovornim iako dolazim iz Crne Gore znači, .... TITL: Danijela, Cetinje „učestvovala u antiratnim protestima protiv bombardovanja Dubrovnika“ Danijela: (nastavak) ... Crna Gora je u svom tom ratu imala možda najgluplju situaciju, odnosno imala je najgluplju vlast zato što kod nas nije bilo rata ali je to njima palo na pamet da idemo da branimo Dubrovnik kod dubrovčana, ono kao što verovatni i mostarci srušili stari most, pravili su stariji, tako odprilike to ide, znači ja se definitivno ne osećam odgovorno, znači ja imam ako gledamo sa te strane dobrovoljac, imam tri brata, sva trojica su bili u vojsci JNA, znači ono alužili su vojni rok i kada je krenuo sada rat u Dubrovnik ovaj ni jedan, ne da im nije palo na pamet da se odazovu ono dobrovoljci, a u to vrijeme mogu da vam kažem pošto je mom tata, ono su smatrali, on je imao šezdesetpet godina tada da je ono vojno aktivan, može Ramba da izigrava vjerovatno, imali osećaj ja i moja majka da se koncepcija ono bazirala na njima četvorici tako da nam je policija, što policija što vojska ono dolazila na svakih četrdesetpet minuta za njih ali ni jedan nije otišao, tako da se ja ne osećam odgovornom. Voditelj: E, šta su uradili ... šta su uradili ljudi u Crnoj Gori da do bombardovanja Dubrovnika ne dođe? Danijela: Pa Cetinje je radilo. Znači pretpostavljam da svi znate za čuvene mitinge koji su bili znači ono na Cetinju, ne znam dve, trihiljade ljudi, onda je došla policija i vojnici tako da jedno dve trihiljade ljudi dobilo batina ono zbog svega toga i onda smo mi bili ustaše, mi smo bili kukavice, bili smo izdajnici ali ja sad mogu slobodno da kažem da se ne osećam odgovornom ni za jedan rat ni za jednu bitku koja se desila. Voditelj: Oni koji nisu bili na tim mitinzima, jel treba da se osećaju odgovorno? Danijela: Definitivno. Da gospodin aktuelni predsednik Srbija i Crne Gore gospodin Marović se izvinio hrvatskom narodu, e pa znate kako, može on u svoje ime da se izvine jer on jeste kriv i odgovoran i svako jutro da se izvinjava neće mu biti dosta, ali ne u moje ime. Mislim to je njegov problem, moj nije definitivno. Voditeljka: Dobro, malo kasnije ćemo o izvinjenjima, a Slaviša, reci mi da li si ti primao pozive? Slaviša: Pa nisam, ja sam na sreću telesnu studirao pa sam mogao ovaj, inače nisam bio tip za tu priču. TITL: Slaviša, Podgorica „kao student izbegavao vojnu obavezu“ Slaviša: Sad, nisam se kako bih vam rekao, znate ja u Crnoj Gori, da bih se vratio na jedan, ... malo ću da povežem, ... Voditelj: A da si primao, da da si ... da su te zvali u vojsku šta bi ...? Voditeljka: Da li bi otišao? Slaviša: U ... pa znate kako, sve zavisi od atmosfere. RESTART JINGLE Marko: ja mislim da je Srbija kao da kažem najveća i najodgovornija zemlja u ovom regionu morala ... TITL: marko, Beograd „neophodna je bila veća odgovornost da se rat ne dogodi“ Marko: (nastavak) ... da se ponaša na tom mikro planu, mnogo nas je više moralo da se, ... mnogo višse nas je moralo da se ponaša odgovornije u tom smislu da se bori protiv tog zla i protiv rata, a ne da stignemo do rata pa onda znaš, kad stigneš do toga da neko poca na tebe onda moraš da se braniš po ono nekoj logici. Prosto, da do toga ne bi došlo ili da do toga ponovo ne bi došlo, jer mi nismo imali samo rat sa Hrvatskom. Mi smo imali sa Slovenijom, pa sam Hrvatskom, pa u Bosni, pa onda Kosovo pa ko zna šta i sve vreme unutar zemlje smo imali protiv Slobodana Miloševića, tako da je po meni jedan čovek razjebavao ceo Balkan, svako ko je mogao protiv toga na svoj način da se bori, trebao je da se bori. Ja jedini način koji sam video to je da se protiv njega borim na ulici i da izbegavam vojne pozive. Voditeljka: Jel želi neko da replicira? Rajko: Sad ako ja mogu da shvatim iz tog svog gađenja, gnušanja mozga i muda da si ovi borci koji su kao učestvovali u ratu, ti su bili za rat, a ovi koji su izbegli, ti nisu bili za rat. Marko: Jel sam to ja rekao? Rajko: Upravo. Marko: Da. U Srbiji da. Rajko: OK Voditelj: Srđane ti si bio, takođe bio u vojsci. Jel to danas ... kako danas razmišljaš o tome? TITL: Srđan, Vukovar „1991. kao dobrovoljac bio na dubrovačkom ratištu“ Srđan: Kad smo pripremali već ovu emisiju, ono baš to pitanje da li sam ja odgovoran, razmišljao sam dosta o tome. Jednostavno ja ne mogu se smatrat odgovornim za nešto što sam napravio. Dobro, ja sam bio u Dubrovniku za vreme rata, tamo sam kao dobrovoljac bio cijeli rat faktički, tamo je bila malo drugačija situacija nego u Vukovaru gdje faktički, gdje susjedi borili se jedni protiv drugih. U Dubrovniku, Dubrovnik je napadan iz Crne Gore, napadan je iz istočne Hercegovine ali ja se ne mogu osećati odgovoran što je meni prvi desetoga tisućdevetstodevedesetprve u pet i dvadeset pala granata pored kuće. Ja sam tada prvi put čuo zvuk granate uživo. Ja jednostavno, neko je počeo pucat na mene, ja sam se samo branio. Ja se zato ne mogu osećat odgovoran. RESTART JINGLE TITL: Danijel, Hrvatska Kostajnica „kao dobrovoljacHVO borio se u Zapadnoj Bosni“ Danijel: Pa ne znam, ja sad kad se pokušavam se sve prebaciti na medije, kao mediji su, ja i moj medij je, ja sam se zatekao u Bihaću kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini. Došao sam iz Hrvatske u Bihać. Moji mediji su u gradu koji nije imao ni struju, ni vodu bili jednostavno otvoriti prozor pa videti kako je vani izlaz, vidjeti što se to događa. Meni je pala prvi dan, prve civilne žrtve rata u Bihaću, meni su susjedi, dvoje poginulo susjeda ja sam šesti odleteo kao od detonacije i ja sam imao tad jednu sliku, ono ko me to napada? Otišao sam u, dragovoljno sam se prijavio u HVO, HVO i peti korpus su zajedno bili u Bihaću, jednostavno iz tog razloga što nakon nekoliko mjeseci u kući nismo imali hranu i onda je moj stari rekao: „Ćuj, odi se prijavi negde u vojsku da imaš obrok neki.“ I onda sam eto na taj način, i naravno radi moralnih razloga. Zato što sam ono, osećao sm da moram negde nešto učiniti da se ... I sad isto sam kao Šiva razmišljao da li sam odgovoran? Jednostavno u tom trenutku zatjekao sam se u toj situaciji i razmišljao sam samo jedno: Pobjediti rat! A pobjedio sam ga zato što sam ga preživeo. RESTART JINGLE TITL: Almir, Bihać „u Bosni smo branili gole živote“ Almir: U suštini radi se o tome da Bosna i Hercegovina je cijelo vreme bila napadana, da su ljudi branili samo svoje domove i svoje gole živote. Ja ne znam čovek koji se brani, ja ne znam sad kako se staviti u poziciju ovog momka kada bi neko napao tvoju kuću, ušao u kuću i počeo da te udara, da li bi se ti branio ili bi dopustio da te izudara? Marko: Pa ja ovde ste svi gluvi, pošto me on pita i ti me pitaš isto, a ja sam upravo rekao da je najnormalnija stvar samoodbrana, samo sam pričao da ... TITL: Marko, Beograd „verujem u nasilje kao oblik rešavanja problema“ Marko: (nastavak) ... sam ja ono na svom planu, šta on iz Novog Sada traži u Bihaću? Ili šta on iz Beograda traži ne znam u Srpskoj Krajni, samo sekund da odgovorim pošto je mene pitao, ovaj prosto, ja sam se na svaki način, pazi ja nisam, ja iskreno verujem u nasilje kao oblik rešavanja problema znaš, ali u, baš u pogledu samoodbrane, razumeš, jer znaš ako meni ovde ukrade glas, ja odem da demonstriram, smrzavam se, ako mene policija napadne ja ću njih da gađam kamenjem, razumeš, to se dešavalo sasvim ok. Prema tome, ako bi neko meni napao kuću ja bih to branio, to nisam male pre ni uopšte sporio, čak sam njemu i o tome govorio. Almir: Ja tebi takođe odajem počast, ti si uradio ono što si mogao, znači ti si što bi ja vjerovatno napravio da sam bio na tvom mjestu. Ja zasigurno smatram sa ovoga stajališta i onda da nikad ne bih išao, ne bih htio ići jednostavno izlagati bespotrebno zbog nekih gluposti, razumeš. Voditeljka: OK, hvala ti. Evo, Miroslav je hteo. Miroslav: Nešto prijatelju isto u vezi toga. Nešto ne mogu da se složim znaš, jer da evo pogledaš iz mojih očiju. TITL: Miroslav, Novi sad „kao mlad nisam bio politički svestan“ Miroslav: Pazi ja sam bio pankerijada, roker, zezanje svirka. Šta ti imaš osamnaest, devetnaest godina, ma šta sam ja znao i da ti kažem, boleo me, znaš ono. Nisam uopšte bio u tom nekom životu, televizor sam mrzio, to je bio neki moj stil života. Znači ja sam bio totalno ne povezan sa informacijama, apsolutno sam bio freemen razumeš. I u jednom trenutku dobijaš poziv, gde moja država nije bila u ratu, ne možeš ti reći da sam ja hteo da ratujem, znači ja sam otišao u vojsku Jugoslavije gde je bilo mirno stanje, gde se sve odvijalo ok i odjedared tap razumeš, šta svi „Vid cirkus jebote“. Marko: Pa dobro, ti si odgovoran zato što nisi hteo da uključuješ televizor. Prosto znaš, ne ne ne možeš ovako. Uopšte se ne zezam. TITL: Marko, Beograd „ neosveštenost nije opravdanje za odgovornost“ Marko: ovo u opšte, ne možeš u takvoj zemlji u kojoj se izaziva jedan, pa drugi, pa treći rat da budeš toliki ignorant da uopšte ne paziš kakva je situacija. Miroslav: Pa jeste, zašto ne možeš? Marko: Pa jednostavno ako neko hoće da te pozove ... Pa dobro onda, ali onda nema plakanja ako te neko pozove i odvede u rat zato što jednostavno ti moraš da znaš da ako te on pozove u vojsku da će on sutra, da će on sutra ... Miroslav: Nije on mene pozvao u rat prijatelji uopšte. Marko: Pa ja upravo pričam o tome. Ti si otišao pre bombardovanja, jel tako? Miroslav: Naravno. Marko: Pa to ti kažem. Znači on je tebe zvao pre bombardovanja i jednostavno moraš da proceniš, alo, ovaj je izazivao ovaj i ovaj rat i i dalje nam je na vlasti, znači moron će sutra da izazove novi rat i to se i desilo, i ti si bio deo tog novog rata zato što nisi hteo da gledaš televiziju, prosto ili znaš da malo se uključiš. To je problem cele naše generacije zato što ne želi da se uključi, zato što je ono ka o sve ok. Ja sam prvo si bio panker pa nisi bio panker jer bi onda razmišljao ko ja ali znaš ... Voditeljka: Dobro, nećemo sad ko je veći panker ... Marko: Ne, ne nije stvar u tome, samo jednostavno mora čovek da bude politički, u kretenskoj zemlji moraš biti jebiga politički svestan u svakoj sekundi, čisto izbeći rat po svaku cenu. Ne pomoći kretenu da sa tobom vodi još jedan rat, jebote. Voditeljka: Ok, hvala ti Marko, Vjosa je htela da kaže nešto. TITL: Vjosa, Priština „u vreme bombardovanja 1999.g. proterana iz svoje kuće u Prištini, živela kao izbeglica u Podgorici. Vjosa: Osim medija i političara koje stalno možemo kriviti za ovakvo stanje i za ratove koji su se desili isto tako možemo kriviti i obrazovni sistem jer obrazovni sistem nije uticao na ljude da se osećaju svesnim, da se osećaju odgovornim u vezi sa tim ratovima. Voditeljka: To je sve što si htela da kažeš? Vjosa: Da Voditeljka: Dobro, ja mislim da bi sad mogli da pogledamo i drugi prilog koji smo pripremili za ovu emisiju. Da vidimo da li su se promenila razmišljanja ljudi u Bosni. PRILOG TELOP: Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, na području opštine Derventa pre rata živelo je oko 57 hiljada stanovnika: 48% Srba, 39% Hrvata i 13% Bošnjaka. TELOP: Danas su stanovnici Dervente uglavnom srpske nacionalnosti. Nakon rata u grad se vratilo tek jedan odsto građana hrvatske i dva odsto bošnjačke nacionalnosti koji su izbegli ili su bili proterani tokom oružanih sukoba. Damir: Ja sam Damir Peleslić, rođen sam u Derventi pre trideset godina, i ako ne izgledam tako. Ovu brezu je pre trideset godina zasadila moja mama koja inače nije iz Dervente. Al to nije bitno jer je Dervenčanka kao što sam i ja. Ovo je moja narvno osnovna škola. Tu sam živio do svoje osamnaeste godine skoro, znači do devedesetdruge kad je izbio rat. Kad sam morao da odem iz ovog prelepog grada. Ovaj znači mi smo desetog aprila napustili Derventu a Alžan je četrnaestog aprila moj brat Alžan- ima fenomenalno ime po Alžanžar Muhemedovu koji je Sovjetski košaraš, a ja sam dobio ime po Damiru Šolmanu koji je Jugoslovenski košarkaš. I ima slika na prvoj strani albuma gde Damir Šolamn i Alžažar Muhemedov se bore za loptu. Uglavnom mi smo morali da obemo ko i svi drugi koji su morali da odu i koji su imali sreće da odu. Narator: I dok je Damir sa porodicom sreću potražio u egzilu prvo u Nemačkoj, a potom i u Americi, njegove drugare rat je zatekao na drugin pozicijama. Osoba 1: To je jedan opšti haos u kojem ja apsolutno ne znam na koga sam pucao ni ko je namene pucao ni na koga sam trebao da pucam to je jedna situacija kad čovek se nađe u tom vrtlogu nepripremljen apsolutno ne očekujući da je to nešto... Na kraju to postane borba za neki život vlastiti i onaj ko puca na tebe ti pucaš na njega u tom trenutku. Osoba 2: A ljudi su morali biti u ratu, ko se nije snašao, ko nije otišao odavde morao je tu biti. Damir: Znaš ajde da ne gledamo narod kao narod, ajde da gledamo pojedinca kao pojedinca, koji izlazi na izbore i glasa, razueš, iz ovog ili onog razloga za nekog. U tom našem slučaju tad devedesetih godina ranih za te neke svoje nacionalne vođe- lidere koji su nas na kraju krajeva razumeš doveli u sve ovo. Ali ne bih nikad, ne bih nikada mogao da kažev e ovaj narod je kriv ili ovaj je više kriv, a ovaj je manje kriv. Mislim da to ne postoji. Generalno tako gledajući svi su krivi na isti način. Osoba 2: Ličnu odgovornost ne osećam nikakvu. Al mi je žao, žao mi je ovaj što se to desilo što su pripadnici mog naroda to napravili. Osoba 1: Osećam odgovornost sad kao građanin ne znam kao jedan ozbiljan čovek da tako kažem Da pozovem sve ljude koji ovde žele da žive i koji vole ovaj grad da se vrate i da žive tu. Narator: Nakon devet godina, Damir se među prvima vrati u Derventu. Nije meni sinulo, nije sijalica se upalile iznad glave i rekla ja ne mogu da... Damir: Nije meni sinulo, nije sijalica se upalila u glavi i rekla:“Ja ne mogu...“ Meni je bilo super, čoveče. Meni je fenomenalno bilo u Americi, ja sam imao odličan posao, radio sam ono za šta sam zvršio fakultet, u odličnoj firmi, ljudi koji su me cenili, volio sam to što radim, utovao sam, uno sam toga obišao, puno sam video, razumeš, nijeu tome ila stvar. Taj teret mog rada, šta je to ovde, zašto sam ja na kraju krajeva otišao, znaš dal se ustvari vreme promenilo, dal ja mogu opet tamo da živim? I došao sam tu da vidim. Osoba 1: Mada tad on u vreme njihovog povratka i onako malo je situacija bila ovde malo drugačija i još to nije baš onako leglo posve ali onako mi svi tako njeovi drugari znamo ono, smatrali smo da će biti ovde dobro prihvaćen i da apsolutno neće biti problema. Osoba 3: Pa ja mogu reći sad ponovo, da će sad svi da se vrate na svoje. Mi smo imali ono, kontali smo sad je to ono Derventa biće oslobođena biće samo Srbija ok, i sad kad se vrati naravno se menja razmišljanje i da to opet funkcioniše znači opet sa svojim radnim kolegama, normalno da ću razgovarati. Da se drže kao što se i ja sam družim. Damir: Na primer pre nego što sam otvorio ovaj kafić bio sam jako dobar sa jako puno ljudi u ovom gradu. Kad sam otvorio ovo pedeset posto tih ljudi je prestalo da me pozdravlja, a to nema veze stim koje sam ja nacionalnosti. Nego čista zavist, jer to da je otvorio u gradu koji je na primer Srpski, da je najveći neki Srbin i ratnik otvorio to, čovek koji je možda izgubio nogu i ratovao možda i četiri godine rata bio u rovu i ne znam ni ja šta i otvorio to isto isto bi se tako ponašali prema njemu. Mislim da to nema nikakve veze. Da te ljude ne vole neki i zbog toga što su možda druge nacije pa ima i to ali je toga bilo i pre samo što mi to nismo, nismo možda hteli da verujemo. Baš me briga, stvarno me baš briga ja sam Dervenčanin po rođenju i to sam po nacionalnosti. STUDIO Voditelj: Damir je danas sa nama u studiu, dobro došao. Damir: Zdravo. Voditelj: Govorio si, govorimo danas o odgovornosti ali govorićemo i o krivici. Ti kažeš narodi nisu krivi ili svi su onda jednako krivi i tako dalje, ipak neko jeste kriv za to što si ti morao da napustiš Derventu. Mislim jedan čovek, njih petorica, desetorca, nije bitno imenom i prezimenom, šta jesi razmišljao o tome ko je kriv zbog toga što si ti morao da napustiš svoju kuću? TITL: Damir, Derventa „Odgovornost je kolektivna“ Damir: Pa pazi ja mislim da ovaj ako odemo na taj mikro plak kao što je Marko rekao, ako se spustimo na malog čoveka, a njegova lična krivica je mislim minorna na kraju krajeva, on je, on je možda napravio lošu procenujer je emocionalna, neracionalna osoba u tom trenutku i on je glaso za neku nacionalnu stranku, za nekog možda čoveka ustvari koji koji je u saradnji sa nekim drugim ljudima, sa neke druge strane, doveo nas u situaciju, mene i i mnoge druge da li da odemo odatle ili moramo da se uključimo u neku borbu i to. Mislim kad kad gledam na jednog čoveka na primer da su to moji roditelji da su oni glasali za jednu stranku njihova krivica je tu relativno mala i međutim ako milione ljudi sa tom malom krivicom stavimo na jednu kamaru onda je to ogromna krivica i onda po tom pitanju mislim da da ipak jesmo u. Voditeljka: Dobro da čujem ja i dal se Jelena sa tobom slaže? Jelena: Po kom pitanju? Voditeljka: Nadam se da si ga slušala od samog početka kada sam pitala zašto mladi ljudi i dalje u Bosni i Hercegovini glasaju za nacionalne lidere? TITL: Jelena (Banja Luka) Jelena: Pa da ovaj, na ovim zadnjim izborima, baš je bila emisija o tome najviše je bilo mladih kandidata, a najmanje mladih ljudi je glasalo. Mladi ljudi ne glasaju ovaj, a oni, mislim većina, a oni koji glasaju, glasaju zato što su to uvjerenja njihovih roditelja kojima se ovako trovalo godinama glava i onda jako teško sad posle svega toga reći: „Ja sam pogrešio, mislim ja sam trebao biti informisan ili trebao biti, misliti drugačija“. Mislim to je da li udarac na sujetu svakog čoveka. Svako ima potrebu da nekako sebi ne kaže :“E, bio si u krivu.“ I onda i dijete da ubedi u to ovaj da treba tu istu priču da ponavlja. Voditeljka: A šta misliš da je razlog toj političkoj apstinenciji mladih? Jelena: Pa mislim da mladi ljudi ovaj, lično ja ne glasam iz razloga što nemam za koga da glasam. Damir: A ja vidiš, ja smatram da ko ne glasa nema pravo da se buni. TITL: Damir, Derventa „apstinirati je neodgovorno“ Damir: (nastavak) Jer mislim da je to prvo i osnovno građansko pravo u cijelom, relativno opet uslovno rečeno, demokratskom svijetu, iako ja baš u to ne verujem, ali to je prvo pravo koje čovek treba da iskoristi, jer ja sledeće četiri godine nemam pravo da se bunim zbog ovih koji su na vlasti ako barem nisam pokušao nešto da uradim da ih skinem, pa makar otišao i potrošio tih pet minuta svog vremena i stavio taj, ili barem prekrižio onaj listić jer će sigurno neko da ga iskoristi mislim za svoju stranu. RESTART JINGLE Ivo: Mislim ovdje da celokupno područje bivšeg Balkana postoji jedan veliki problem, to je taj mentalni sklop. To je taj mentalni sklop koji u stvari u svim ovim nacionalnostima ... TITL: Ivo, Šibenik „svako mora počistiti ispred svojih vrata“ Ivo: (nastavak) ... u stvari biježi od vlastite odgovornosti. Niko od nas neće priznati svoje grijehove. Uvek će reći :“Srbi su napravili ovo, Albanci su napravili ovo, Hrvati su napravili ovo.“ Onog momenta kad mi jednostavno počnemo čistiti sami ispred svojih vrata, onog momenta mi možemo otvoreno govoriti o drugim stvarima. Znači mi smo ti, znači ja kao Hrvat znači moram početi u svojoj znači državi u svojoj Hrvatskoj govoriti o zločinima koji su hrvati činili nad drugim nacionalnostima. Otvoreno! Isto tako druge nacionalnosti moraju početi govoriti o tim stvarima. Mi ne smemo skrivati te zločine. Mi znači, ovi mladi ljudi koji sad dolaze, jednostavno oni moraju znati istinu. Ja ne mogu reći kao u Hrvatskoj da u Hrvatskoj nije izvršeno etničko čišćenje nad Srbima, nad sprskom manjinom. To je apsurd. Izvršen je! Jel me shvaćaš? Isto, iks drugih stvari je izvršeno, jer mi jednostavno ne ... To su stvari koje se vide. Nisu to stvari koje ti „Pa ćuj to se ne...“ To su stvari koje su opipljive. Pitanje je da li ti imaš hrabrosti, to je ono što govorilo. Da li imamo hrabrosti se suočiti s tim. A s tim se moramo suočiti, ali ako se sad ne suočimo s tim za deset godina za petnaest godina nas čeka ponovo isto. Voditelj: Jel misliš da pre imaju hrabrosti da se suoče s tim roditelji ili deca? Ivo: Ma roditelji nemaju hrabrosti. Oni su već, oni su već otpisana roba, doslovce ... Voditeljka: Pa ajde da pitamo nekog ko je mlaći, recimo Iva? Iva: Pa ja mislim da je roditeljima puno teže se suočiti s takvim nečim. TITL: Iva, Zagreb „mladima je lakše suočiti se sa istinom“ Iva: (nastavak) Nama je puno lakše, mislim ja sam bila šta tinejdžer kada ... Voditeljka: Jesi ti spremna da čuješ šta se dešavalo celo vreme? Iva: Pa dapače, evo slušam cijelo vrijeme. Dapače, ono mislim ovo po meni zato tu i služi i jako mi je drago što sudjelujem u tome. Baš da čujem druge priče jer ja mislim šta, u Zagrebu mogu se družiti s dalmatincima i ne znam Istri, a mene baš zanima kako je na Kosovu, kako je u Srbiji, kako je u Crnoj Gori. Voditelj: Paola, šta ti kažeš za to odnos dece i roditelja po ovim pitanjima? Paula: Pa definitivno drugačije, mislim jaz generacija ako ništa drugo. Mi smo, ja sam onda imala trinaest, četrnaest godina, ja se stvarno ne sjećam. TITL: Paula, Pula Voditelj: Ko će da pobedi? Paula: Pa mi bi trebali. Ako pitaš ono dal mi ili roditelji. Definitivno mi. Ako nas ne pošalju u neki rat da poginemo pre njih. Voditeljka: Šta si rekao? Srđan PR: Ako nas ne pošalju opet u neki rat pa poginemo pre roditelja, znači, to je jedini način. TITL: Srđan, Priština „izbegao sa Kosova 1999 godine, živi u Pančevu“ Miroslav: Ivo: Evo Marko je malo pre spomenuo da treba imati hrabrosti izbegavati odgovornost od bitke, od rata, od bilo čega. Mislim da sada treba i te kako imati hrabrosti ući u rat. A ovo nije onaj klasični rat sa puškom u ruci. Ovo je rat mešu generacijama. Znači mladi ljudi danas sa dvadeset godine, dvadesetdve godine i završenim fakultetom moraju jednostavno zauzeti jedan određeni stav. Taj stav mora biti čvršći od stavova njihovih roditelja koji su jednostavno toliko isprani da oni jednostavno više ne mogu razaznati šta se kaže, kokoš od jajeta. RESTART JINGLE Narator: U sledećem restartu gledaćete. U šta su verovali pripadnici paramilitarnih formacija odlazeći u ratove vođenih devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije i koje zločine su počinili. Ivo: Zašto je došao u tu situaciju da on siluje tu ženu? Arijentin: Tih dana ja sam se nadao da sam ubio nekog. Ovih dana se nadam da nisam. Almir: Mi se možemo dogovoriti Osoba X: Bilo bi mnogo lepo da priznamo mi naše greške ali da priznate i vi vaše greške. Arijentin: Pa naravno, naravno.
TITL: Obrad, Nova Pazova „rezervista JNA, učestvovao u akcijama čišćenja Vukovara“ Obrad: Pa eto zato smo sad ovde svi da se pogledamo u oči i da kažemo:“Jeli li ti to radio? Jesi. Daj da se ... Jesam li ja to radio?“ Ja ću i u Hrvatsku otići i reći:“Ja znam šta sam radio“. Ja nisam nikad niti bi dozvolio da se to ikad više desi. Ja ću moju decu i mlađe, da ne pričam o mojim malim klincima koje imam kući, koji kad vide rat oni sva sad te puške ... Verovatno i u Hrvatskoj i u Bosni ... Tamo te crtane, to je trovanje sa tim pucanjem da je to strašno. Moje dete će pre uzeti igračku pušku na primer nego što će uzeti na primer šta ja znam onog Bena ili već kako li je, igračku da igra klikere kao što smo mi, dobro pa nećemo se vraćati, hvala bogu, život ide dalje. Idemo da im nađemo neku normalnu zanimaciju. Da ih učimo da vladaju sa svojim umom a ne da neko drugi u njihovo ime kaže idi tamo ... Damir: Jel mogu samo nešto da kažem, kratko? Voditeljka: Al’ samo budi kratak, molim te. Damir: Bići kratak. Mislim da se ogromna stvar desila zato što iz priloga o Kiri i Ariju. Kiro ti si rekao da si bio jako nezainteresovan, da ti nisi znao, tebe to nije interesovalo. Ti si sa nama danas ovde u studiju znači da si zainteresovan i da te interesuje, znači da se nešto već promenilo i to je mislim da je ogromno. I to nažalost, žao mi je što se na takav način je došlo do toga da se u tvom mentalnom sklopu nešto promeni, ali bože moj, nešto se menja i mislim da stvari idu na bolje i to je to. Miroslav: Pa da, pa pubertet jeste stvar a to je treba imati u glavi kad se gledaju neke činjenice. Znaš, ti si dete koje ne može doći baš tolkoj svesti. Na primer, da se to sad tako nešto desi ma znaš, stvarno bi se onda svašta izdešavalo, da mi se sad tako nešto nametne. Voditelj: Berina, kratko jel imaju mladi ljudi u Bosni energije za taj obračuna sa zarđalim roditeljima? TITL: Berina, Sarajevo Berina: Imaju ali jako malo i po meni ono što je najgore je to što je u Bosni imate tri konstituivna naroda i svaki ... Hrvati, Bošnjaci i Srbi imaji svoj udžbenik u školama. Tako da jedno djete uči da je u Bosni bio građanski rat a drugo djete uči da je na Bosnu izvršena agresija. Tako da nisam sigurna kolko i žao mi je koliko će to morati da prođe opet sad pedeset godina pa da se nešto ... Miroslav: Smena te vlasti ... uopšte o smeni tih ljudi koji su počeli. Definitivno. Jer još nije došla na vlast ta neka nova generacija koja ima neku svest. Berina: Ovaj, znaš, najgore što u Bosni ljudi više nemaju poverenja i zato što znači sve je po tri. Tako da recimo jedan Bošnjak će reći neću da glasam za neku alternativu zato što je sada pitanje nekog nacionalnog interesa u Bosni prioritet, jel ti sve zavisi od toga. Tako da nisam baš sigurna koliko ... Mislim volela bih da to bude što pre ovaj i drago mi je da ovakvih emisij ima baš zbog toga što više mislim da je vrijeme da jedan čovek mene više ne pita, da stavlja u pitanje opsade Sarajeva kao nečega što je još uvek u zraku s obzirom da je prošlo više od deset godina od toga i ostale stvari. RESTART JINGLE Voditelj: Hvala vam svim ašto ste učestvovali u ovoj emisiji a na mladima svakako ostaje da se objasne sa svojim roditeljima. Voditeljka: Dakle ako ste deca, pitajte svoje roditelje kako su se tada ponašali. Voditelj: I onda vam još preostaje da razmislite o odgovornosti i aktivnih i pasivnih učesnika u ratovima. Voditeljka: Sve u svemu, mislite svojom glavom i budite neposlušni građani ako uvidite da političari brljaju. Voditelj: Do viđenja. KRAJ
|
|||||||||||||||
