Nataša Kandić: Samima sebi moramo da kažemo istinu

Beograd (Danas) Komisije za istinusu najpoznatiji metod saznavanja istine i priznanja nepravde i patnje drugih. Izveštaj Južnoafričke komisije za istinu važi za najznačajniji dokument posvećen otkrivanju istine kao moralne vrednosti same po sebi. I drugi metodi - krivična suđenja, lustracija, reparacije, javno posramljivanje i objavljivanje imena prekršilaca ljudskih prava u prošlosti, komemoracije, podizanje spomenika, okajavanje ili egzorcizam - uče nas o tome kako se obelodanjena informacija o prošlosti preobraća u priznanje. Međutim, za mnoge žrtve govorenje istine i postizanje pravde nisu dovoljno ubedljivi oblici priznavanja prošlosti. Oni ukazuju da kažnjavanje nekoliko počinilaca ili imenovanje istražne komisije za odabrane slučajeve nedela nikada i nigde nisu doveli do uklanjanja načina mišljenja iz prošlosti. Zato zagovaraju radikalnije postupke, kao što su polaganje računa, "izlazak na čistac", izvinjenje i priznanje krivice. U osnovi tih oblika priznanja leži religijska radnja pokajanja. Jedan od primera javnog priznanja, sa jakom dimenzijom pročišćenja, je Silingov javni iskaz koji je on dao 1995, dosta vremena posle prestanka rada Komisije za istinu u Argentini. Silingo je priznao da je u Mornaričko-tehničkom centru u Buenos Ajresu, centru za otete ljude, ubio 30 političkih zatvorenika bacajući ih žive iz aviona. Njegovo priznanje je potrvrdilo strahove žrtava da Komisija za istinu, iz političkih razloga, nije otkrila potpunu istinu. Drugi primeri priznanja su bliži svetovnom pojmu izvinjenja kao sredstva nadoknade i izlečenja. Nemo klečanje Vili Branta u Varšavskom getu dobilo je svoje mesto u istoriji pre svega preko tumačenja samog gesta. Iako preovlađuje mišljenje da se tim gestom Vili Brant izvinio Jevrejima za patnju koju su im Nemci naneli, ima onih koji u tom nemom činu vide izbegavanje priznanja. Nemački sociolog Helmut Dubil s pravom daje veći značaj govoru Riharda von Vajcekera, saveznom predsedniku SR Nemačke, u okviru komemoracije u sali Bidnestaga, povodom 40. godišnjice okončanja nacional-socijalističke strahovlade. Vajceker je stao iza odgovornosti Nemaca za njihovu nacional-socijalističku prošlost. Izgovorio je istinu bez rezerve. Sve što je rekao bilo je poznato svima. Svi su znali sve. On je govorio sa stanovišta generacije počinilaca zločina koja razmišlja o svojoj odgovornosti. Vajceker izgovara u dahu svoju priču i preuzima odgovornost: "Mi Nemci obeležavamo ovaj dan ‘8.maj’ među sobom, i to mora tako biti. Ne pomaže nam da štedimo sebe. Nama je potrebna snaga da pogledamo istini u oči, bez ulepšavanja i jednostranosti i samima sebi moramo da kažemo istinu". U kontekstu izvinjenja relevantno je pomenuti izvinjenje koje su dali predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović i hrvatski predsednik Stjepan Mesić, 10. septembra 2003. u Beogradu, prilikom prve posleratne posete Mesića Beogradu. Predsednik Marović je pred novinarima rekao: "U ime prošlosti koju ne možemo da zaboravimo niti da ispravimo, kao predsednik SCG ispričavam se za sva zla koja su građani moje zemlje naneli bilo kome u Republici Hrvatskoj".
Hrvatski predsednik je izvinjenje prihvatio i ponudio svoje: "Ispričavam se svima onima kojima su građani Hrvatske naneli bol kršeći zakone i zloupotrebljavajući svoju poziciju u bilo koje vreme i bilo kada".
Deo javnosti je podržao uzajamno izvinjenja dvojice predsednika država nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije kao istorijski gest koji otvara put prema budućnosti. Međutim, niko se nije upustio u ocenu da li rečena izvinjenja imaju snagu dapokrenu preispitivanje vlastite prošlosti.
Obraćanje Marovića i Mesića je bilo protokolarno. Izvinjenje u ime građana koji su počinili zla ne dotiče suštinu odgovornosti za nedela, koju je Vajceker izrazio rečima "samima sebi moramo da kažemo istinu". Dok se istina o prošlosti ne konstatuje u institucijama i ne predoči javnosti kao zvanična istina o tome "šta smo mi učinili", dotle će svako izvinjenje pojedinaca u svojstvu nosilaca političkih finkcija biti nedelotvorno.
U našem slučaju "bivša Jugoslavija" istakla bih primer priznanja prošlosti koji nosi ozbiljno upozorenje današnjim političarima. Reč je o svedočenju lekara iz Sanskog mosta, Bošnjaka Faika Bišćevića, u predmetu Krajišnik, koji je provalom emocija pokazao koliko žali Srbina iz opustelog sela u blizini Sanskog Mosta, zato što nije imao ko da ga sahrani. U sudnici je zavladala potpuna tišina kada je Bišćević glasno zajecao, izgovarajući: "ležao je mrtav čitav dan, a da niko to nije primetio". Zatim je, brišući suze maramicom, nastavio: "Nije bilo nikoga na sahrani tog jadnog čoveka. Eto što su srpski rukovodioci učinili svom vlastitom narodu. Voleo bih da oni to mogu da vide".3 Iskaz Faika Bišćevića je reč teškog upozorenja duhu poricanja i prećutkivanja istine, kakvu je neprestano ponavljao Dezmond Tutu, predsednik Južnoafričke komisije za istinu"Ako ne izbije na površinu, istina će kao duh progoniti društvo". Veoma jak primer potrebe da"samima sebi kažemo istinu" i otkrijemo "šta smo mi učinili" daje Hrvatsko udruženje demobilisanih vojnika, koji su zatražili hitan sastanak sa tužiteljicom Karlom del Ponte, zbog ubistva šesnaestoro Srba u selima Varivode i Gošići, nakon hrvatske akcije "Oluja", u avgustu 1999. U svom obraćanju4 oni kažu da neće da ćute o odgovornosti državnog vrha Hrvatske u etničkom čišćenju u Krajini.